ПОГЛЕД КА ВЕЧНОСТИ
На
гробљу Свине
Чеслав Милош у својој песничкој
књизи “Хронике”, преведене на српски језик поткрај двадесетог века, песник коме
смо се обострано дивили, драги пријатељу, демонстрирао је смртницима, на шта може да изађе лепота певања и сажетост
певања, као и непоткупљиво песничко инвентарисање несрећног дведесетог века –
пољски песник, тако нам близак, на крају једне песме написао је онај непоновљив
стих: “Смрт је као пад моћне империје”. Исти смо стих често пута
цитирали током разговора у прошлости, и тај стих који је зар не, тада, изазивао
непомућена осећања, слична пупољцима дивљих трешања, био је својеврсно
отрежњење и олакшање за овоземаљски често несавршен живот - ослобађао нас је
грдних патњи и страхова. У овом прилично невеселом часу, ево, тај стих ми се
поново враћа у мисли, данас, на овој висоравни, где су мајстори већ озидали и
подигли Твоју вечну кућу са прозорчићем и погледом ка вечности, на Горњачку
клисуру, обистинио се на твом примеру. Поезија је тријумфовала. Ми малобројни и
жалостиви пријатељи и рођаци, сабрани око вечне куће српског писца Мирољуба
Милановића, осећамо страхоту ванредног стања, пуноћу стиха: “Смрт је као пад
моћне империје”. Пољски песник је био у праву.
Ваља поновити, епоха којој смо
припадали није нам била наклоњена. Суморно доба друге половине двадесетог века,
деценија и године почетком трећег миленијума, ма како смо се трудили и деловали
да их учинимо безубим, подношљивијим и лакшим, крвнички су насртали на нас.
Мало је писаца у српској књижевности, нема их ни за прсте једне руке, који су
остали часни и усправни у пркосу и
позвању - на избочине и убоје несавршеног времена бирократског устројства,
друштвенокорисне литературе, “амбициозних стараца” и најезде лудила
неталентованих дунстера: фолклора српске књижевности - привржених Истини, и
само њој, не марећи за цену свог рада и става, као што је чинио Мирољуб
Милановић. Некако, не либим се да кажем, да је Мирољуб Милановић бранио образ и
углед српске књижевности без устезања, у најширем смислу речи, а Бога ми и
углед нашег национа, не робујући робусној стварности и мишићима дневнополитичке
какофоније, нити свежем или где-где, тек скорелом поретку и накарадном канону
комунистичке утопије.
Према нашем драгом пријатељу
Мирољубу Милановићу, са несебичном пажњом и љубављу су се односили његови
најрођенији и малобројни пријатељи. Остали: срамота је да кажем.
Тек, Мирољуб је за собом оставио
невелик број објављених наслова: укупно осам. Одлагање смрти, Ветрењак, и
Маслачак, приповетке; Пола века ћутања, Писци отпора, и Сан о
поезији будућности, есеји – критички тесктови; и Лов на висоравни,
роман. То је то. Довољно. А кад су у питању, књижевни судови и настојања
заступљени и написани међу поменутим насловима, сматрам и превише. Милановић је
имао свест о улози које се прихватио, о нужности таквог писања, потреби да не
изневери своје позвање и послање. Он није зазирао да изнесе јасне ставове о
појавама и феноменима који су га мучили. У приличној мери, јежио се као мало ко
други, од улоге и учинка српске књижевности у другој половини двадесетог века,
и о томе је јавно проговорио. Милановић није калкулисао, нити тресао празну
плеву, нити зидао куле од песка. Друштвенокористан грозд је кад су у питању
књижевна посла, под празне каменове, терао воду на своју воденицу, зарад
јефтине књижевне славе, кварљивог млива. Јежио се страхоте књижевних
манипулација и лажи устоличених у српској књижевности и култури. Јежио се
перверзне издаје међу професорима књижевности и језика и књижевног еснафа,
спрам Истине и лепоте. Одбијао да буде попут таквих књижевних крља. Он је у
српској есејистици и књижевној критици био представник расног изданка.
Драги пријатељу, ето, рекао бих, да
се над твојом личном трагедијом, родио тренутак, да провериш своје од детињства
из Крвија, непрестане сумње: негдашњу веру у Господа, и сумње у Господа, у
онострано, загробни живот. Постојање вечности. Светлости. Хоћу да верујем, како
ћеш се сусрести у духу са Теби одувек драгим писцима: Петронијем Арбитром,
Сервантесом, Фјодором Михајловичем Достојевским, Булгаковом, Војновичем, Фокнером,
Маркесом, Жозе Сарамагом, и другим великим песницима. Како и приличи.
Нека ти је вечна слава! Бог да ти
душу прости.
02.09.2018. године Петровац на Млави
Нема коментара:
Постави коментар