Мирољуб Милановић (1947-2018): Otac Tadej : Beseda

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |

недеља, 9. јул 2017.

Otac Tadej : Beseda

Објављено је 04.05.2016.

Otac Tadej (19. oktobar 1914 — 13. april 2003), rođen kao Tomislav Štrbulović, bio je poznati srpski iguman koji je napisao poučnu knjigu „Kakve su ti misli, takav ti je i život“ u kojoj govori o duhovnom životu. Bio je iguman manastira Vitovnica od 14. aprila 1962. do kraja marta 1972. godine.
Otac Tadej rođen je 1914. godine u selu Vitovnica u zemljoradničkoj porodici. Zamonašio se 1935. godine u manastiru Gornjaku. 14. jula iste godine bio je rukopoložen u čin jerođakona. U čin jeromonaha rukopoložen je 3. februara 1938. godine u manastiru Rakovica. U čin igumana proizveden je 1949. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

ПРАВЉЕЊЕ РАЈСКЕ СВЕЋЕ

(....) Пример 1 (сл. 9).[61] Свећу је израдила 1999. године Радмила Макуловић (р. 1944) из Рудне Главе, за поману Драгом Лалићу, који је, као добровољац, погинуо на Косову у време НАТО агресије.[62] Њена кућа је у центру села, и захваљујући томе често је ангажована на изради свеће, јер је људи лако налазе. Почела је да ради 1980. године, за очеву сахрану, и од тада је, према сопственој рачуници, израдила преко 1000 комада! Наручиоци код ње долазе са разних страна, често и из врло удаљених села. Њена је, на пример, она свећа коју смо снимили у Мустапићу, октобра 1998. године (сл 1). Положај њене куће у селу, могућност да је људи брзо и лако нађу, и околност да ради свеће стално и веома дуго, утицали су да се у овом селу одржи стари, првобитни обичај израде свеће за дан сахране, (сл.3-4).[63] Радмила је израду учила од Олгице Траиловић из Близне и од неких жена из Црнајке, а неке детаље је «примила» и преко снова. Њен свећњак има облик двоструког крста, са хоризонтално положеном дашчицом на врху, у коју се умећу свеће. Ослања се на постоље (»talpă«) у облику крста. Има два «лица», на предњем се ставља 6 округлих или четвртастих огледалаца, да би покојник могао да се огледа и да кроз њих види «овај» свет, а на задњем 9 белих металних новчића, којима се «плаћа» пролаз кроз «девет капија», колико их има на путу до «раја». Свећњак, заправо, треба да има седам огледала, али су последњих година учестали захтеви да се на свећњак стави и слика покојника, па је Радмила нашла за згодно да слику стави на месту средњег, централног огледала. На овај тип свећа обавезно се стављају две џепне мараме, да би покојник имао чиме да брише сузе, јер он, по општем уверењу, обавезно заплаче кад прими свећу и када у огледалу види себе, а нарочито кад кроз њега баци поглед на наш свет, у који се више не може вратити! Украси на свећи су прилично редуковани јер, због краткоће времена, мора брзо да се изради. Религијске симболе («законе») Радмила ставља на постоље, полеђину и на полицу свећњака. На сваком «краку» крстоликог постоља налази се по једна, наспрамно окренута «субота». «Суботе» су ограђене воштаном плетеницом која представља «рајску ограду» (»gardu lu raj«)[64] што сугерише да свећњак, заправо, стоји у рају и израста из раја. Испред «ограде» је «закон» звани »kap« («глава») који се састоји од крста налепљеног на медаљон од воска и опточен плетеницом. На делу дашчице испред «капа» избуши се рупа за свећу која се пали приликом намењивања самога свећњака. На свећњак се ставља укупно 17 «закона». Поред «главе» и «суботе» ту су још и »Dumnjedzîu«, »majka Prjastîśe«, »Aranźelu«, »stražărju«, »fećica«, »suarilji«, »luna«, »prjeskura«, »svići Pjetre«, »đirjeptaća«, »strîmbataća«, »numaraturlji«, »kokej«, »razlogu« и »cuka«.[65] На «полици» свећњака избуше се 22 рупе [стр. 134] за свеће, којих треба да буде 44 јер толико има «празника» којима се упућују молитве за извођење покојника у рај. Прописан број свећа постиже се сукањем по две свећице у једну. Свећњак се на крају украси са две китице цвећа, свака набрана од 9 различитих баштенских врста, јер покојници веома воле цвеће и оно, као и песма, има магијску снагу да продре у онострано. По броју цветова видимо да је свакој «капији» намењен по један! Дрвени део овог типа свећњака, с обзиром да је сложенији од оног «на дасци», израђују столари, по нацрту који добијају од жена.

= ИЗВОР: ПАУН Ес ДУРЛИЋ

МАРТУРИЈА

ПАУНЕсДУРЛИЋРАЈСКАСВЕЋАУКУЛТУМРТВИХКОДВЛАХАУИСТОЧНОЈСРБИЈИ«Развитак» бр. 209-210, Зајечар, 2002. стр. 139-140 ПРИЛОГ1. МАРТУРИЈАКОЈАСЕИЗГОВАРАНАПОЧЕТКУИЗРАДЕРАЈСКЕСВЕЋЕ

Сунашце, брате

будисведокдокправимо

[Јанкову] свећу.

Сунце и Месец нека сведоче.

- 365 дана у години –

и празници, мали и велики -

свима се молим

да [Јанка] извучете из мрака!

Да правимо свећу

да има светло!

Куд год буде ишао-

- да има светло!

Буде ли ишао водом да се купа-

да има светло,

буде ли се пешкиром брисао-

да има светло,

буде ли чарапе обувао-

- да има светло, ....

видети више

Нема повлачења

У сваком случају, ти добро знаш да се не можеш повући, да се мораш придружити онима који се боре за живот и слободу народа коме припадаш. Добро знаш да би у противном, одуставши, остатак живота гледао, сваког јутра у огледалу, како бријеш ђубре. У сваком тренутку те борбе, па и у највећем поразу, ти ћеш знати да постоји један простор отаџбине који је недоступан непријатељској сили. То је простор отворен само за оне који имају чисту мисао, чисту реч, чисто дело. У сунчаном свету бело је симбол те чистоте. Зато је име Београд дато тајном и неосвојивом центру света.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ: ОДБРАНА БЕОГРАДА

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори генералмајор Мојсило, Капитал је ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички све да предвидимо па и такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....) - Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27). - 1. Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд; Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни... - Мирослав Лукић (из једног дужег рада...)

Амфилохије: Огрешио сам се о Слободана Милошевића

АВНОЈЕВСКА ФИЛЏАН ДРЖАВАОВА Црна Гора, у којој у самици једна жена, ни крива ни дужна, самује осам месеци, рођена је из Брозовог Јајца. Ово је авнојевска филџан држава! Она коју историја памти. Била је то Зетска бановина, од Митровице, Србице, Ораховца - на истоку, до Фоче на северу, Дубровника и дубровачког залеђа - на западу. Дакле, Црна Гора од Митроввице до Пељешца.

* *

На сахрани брата Слободана Милошевића, Борислава, коме сте служили опело у Љеворечким Тузима, казали сте да сте се о Слободана огрешили. И извинили се пред бројним укопницима.

- Мене је Слободан звао из Хага да му сведочим. Нисам отишао. Тако ми је тада у цркви саветовано. Погрешио сам што нисам отишао, мада ми је срце говорило да треба да одем. Време показује и тек ће показати да се он, на свој начин, искрено борио за српски народ. Е, друго је питање да је пристао на понуде и учинио уступке, ко зна како би било. Али његово име ће у књизи вечних бити уписано неизбрисивим словима. Њему су судили они којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско. Божији суд на крају све решава. У имену Божијем је и суд и правда. = извор

ЛеЗ 0011936

Додатак Антологији DANCE MACABRE

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ Vladimir Jaglicic Даги Миролаве, мој одговор је следећи, у пропратном документу. Видећеш тамо многе, додате песнике и песме већ постојећој антологији. Мислим да ти имаш стрпљења да их препознаш и одвојиш, ако желиш, можеш да их поставиш на сајт, или не – твоја воља. Разуме се да ја не знам енглески језик. Ја ни српски не знам најбоље, него се трудим у свакој фрази, вероватно са различитим успехом.. Међутим, има код тих „критичара“ једна чудовата ствар. Нико не жели да види оно што види свак, чак и при површеном гледању на ствари – да је Јагличић, ипак. обавио некакав „интегрални“ посао који, пре њега, нису хтели, или могли, они који су били „позвани“. Не, овде се негира само право човеково да размишља о уметности, тако да ми повременео дође да се извиним што, рецимо, дишем ваздух, или пијем воду – вероватно и то многима смета. Како један „русиста“ има птраво чак и помислити на узурпацију „енглеског “ простора? То дође као побуна робова. По мени, читав простор овог света је и мој, као и других људи. А шта сам урадио, увек остаје на слободној процени. Могуће је да ће ми доказати да ни то што сам потписао – нисам урадио ја. Бавим се, треутуно, француским песницима – кад стигнем, од других послова. Мене то, просто, занима, јер су такви, преведени песници, најбољи критичари – потказују нам где смо. Можда је, међутим, боље пребивати у незнању… Према томе, све је то, донекле, искључиво за „личну“ употребу, и не треба никога да узбуњује. Али, као што видимо… Свако добро, теби, Александру, Вашима, В. (Среда, 6. новембар 2019)

ПОРТАЛ ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА │Портал Сазвежђе З

Странице

Странице

Посебне странице.

Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Истакнути пост

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

недеља, 9. јул 2017.

Otac Tadej : Beseda

Нема коментара:

Постави коментар

Из Бескрајних албума српских „Заветина»

Сазвежђе З

Популарни постови

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ

Образац за контакт са "Заветинама" и уредником

Потпис Великих претеча