ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010.

Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића» одређује свет овог писца као источњачки. За њу је Андрић приповедач чије дело носи одлике источњачког начина приповедања: одсуство психолошке анализе, одсуство дијалога,приповедање налик на усмено причање, одсуство буржоаског живота,носиоци догађаја су увек мушкарци,моћ сугестије... Та оцена изречена 1923. показала се тачном и у делима које је касније написао и објавио. Овде треба још додати: највеће уметничке домете достигао је у делима која говоре о дубокој прошлости 
Босне. Уколико се приближавао времену у коме је живео, постајао је блеђи,неуверљивији,просечан (Госпођица, Зеко) . О времену после 1945. није ни писао, можда тек неку приповетку,спорадично. Савремени живот и изградња новог друштвеног поретка нису га занимали, остао је затворених чула за крикове и ужасе савремене свести. Од званичне критике и власти био је обожаван,слављен.

Можда је мислио како је рекао све што је имао да каже. Зар у ликовима паша и везира из «Травничке хронике» није приказао довољно насилника дигнутих на степен симбола ?! Ко уме да чита, нека се досети. Можда се плашио понављања, регресије ... у сваком случају,књигу са савременом тематиком, књигу о свом времену није написао.

Сумњиво у целој ствари је то да Андрић, пословично «смирени и мудри» Андрић није имао шта да каже. То је одсуство слуха за свет који га окружује. Ћутање је могло да значи давање за право и злу које се чини,макар и у име неке «светле будућности». Као први човек српске књижевности могао је на друге писце да делује обесхрабрујуће: «Погледајте ,како је Андрић уман и господствен,зашто да се петљате са стварношћу?»,као да су говорили државни чиновници. Та халабука са Андрићем, та нечасна игра власти са њим, од које се он никада није оградио сигурно много говори о њему,то затварање очију пред укидањем слободе збора и договора, слободног изношења мисли и нечасно дизање на трон бога обичног смртника и Закона о заштити његовог имена и лика а да ниједним ретком није изразио своје неслагање,сигурно му не служи на част. Андрић је ћутао о појавама свог времена. И као човек и књижевно.

Зло увек има једно лице и ко га је видео не може се правити да га није видео.Ако га не именује, саучесник је и прећутно га одобрава.Циници и лицемери кажу: живот је сложен. Том реченицом оправдани су ( или заташкани) многи злочини. Ако је књижевност не именује, шта је него пука игра, погодна за разбибригу? Шта је, онда,књижевност? Шта је њено оправдање?

Ту се треба вратити на ону слику из читанке: Седе: Ћосић,Тито,Андрић.

Она све говори.

Испод појавних облика и догађаја Андић је тражио дубље знаке постојања.Мост стоји вечан, само се генерације смењују ( «На Дрини ћуприја»). Смрт је иста за све, али је увек појединачна. Тако је Андићево време носило много посебног, појединачног, а књижевност живи од тог посебног,појединачног. После долазе симболи и теорије.Прво мора да је разобличи, детектује.

Андрића стварност његовог времена књижевно није интересовала.

Релативизација људског понашања кроз векове, деловање тамних,несвесних нагона у људском бићу, ако није заговарала оправдање за зло које се дешава, није нудило ни отпор.Андрићево дело остало је јединствено, у прошлости. А време је текло унапред.

На питање зашто не пише о савремености, Андрић је избегавао или давао дипломатске одговоре: није још време, нема временске дистанце, не би било примерено... Као да је Булгакову , Солжењицину или Војиновичу било време или су имали временску дистанцу !?. . . Код Андића нема хумора ни ироније,а зна се , тешка стварност макар и далеке прошлости, само се овим књижевним средствима може превладати. Зато је његова проза тако тешка,озбиљна, и сем «Проклете авлије» и неких приповедака све мање се чита.

Андрић се уживео у улогу првог писца и сенка недодирљивости вође народа пала је и на њега, обасјавши га ореолом посебности и издвојености.

Није било негативне критике чак и када је давао просечна или слаба дела, као што су напред поменута. Суочена са том непријатном чињеницом, критика је изналазила оправдања! Производ негативне естетике и инструмент идеологије, доживела је примерену казну : заборав.А колико би значио макар и један текст, тако другачији од свега што је о Андрићу, или о другима писано ?! Њега није било.