Слађана Мићић Фото: М. Лабудовић
ДА Тању Белобрајдић Друштво хрватских књижевника “Славић”, недавно није наградило за роман “Црни капут”, њено прво списатељско остварење, могуће је да би њена стварна улога у трагедији Срба, заточеника сплитске “Лоре”, остала заточена у тами истине о српском страдању у овом злогласном казамату.
Награда која јој је додељена за “најбољи првенац у протеклој години”, међутим, отворила је никад незарасле ране и сећања. Покренула причу о стварној роли списатељице с почетка 90-их. Мучитељице која у роману своју монструозну тортуру приписује жртвама, измештајући их, а где би друго, него у Вуковар.
После романа заогрнутог црним, списатељица Белобрајдић, да није сведока који су преживели пакао “Лоре”, можда би и могла да буде прихваћена као миротворац, како се представља не само у својим причама, него и у суочавању са сином једног од мученика, у покушају да спере савест, покаже покајање, али не очи у очи, већ преко друштвене мреже “Фејсбук”.
БЕОГРАД, ВРЕМЕ САДАШЊЕ
- Ја сам Душан Мићић, син пилота Милана Мићића мученог у “Лори” до бесвести - говори младић који је стасавао и стасава у сећање које га је прогонило и прогони. - Имао сам 16 година, 2013, када сам почео да трагам за очевим мучитељима. Да се с њима суочим. Да упитам: зашто? Да ли њих прогони судбина мојих родитеља. Да ли икада могу да замисле колике су биле сузе моје мајке. Каква је њена траума била. Да ли ће јој мужа и у каквом стању вратити. Уз све то, покренула ме је и трагедија да оца, после свих његових мука, неповратно изгубим. Али, памтим његова сведочења, приче његових колега и затворских сапатника у којима доминирају два имена најмонструознијих мучитеља: Томислава Дуића, команданта затвора “Лора” и још монструозније његове жене, Тање, тада Дуић, данас Белобрајдић. И, успео сам, додуше, само преко друштвене мреже.
- Ја сам Слађана Мићић,
