БОРИНА ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ / ВЛАСТИМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ ШАРКАМЕНАЦ

ВЛАСТИМИР СТАНИСАВЉЕВИЋ ШАРКАМЕНАЦ:

БОРИНА ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ

(све collage до collagа^*), што значи: све колаж до колажа)

Повод: прознa књигa Пут на Аљаску Боре Ћосића, Просвета – Београд, 2006.

И Зиновјев се вратио. И Солжењицин. И Ростропович. И многи други, али нико са толико очаја и инсултације за своју домају, као Бора Ћосић, који је на повратничким устима понео толико једа и пене, да су могли разорити околину, бар околину књиге и њених читалаца ако су они српскога рода, за какве је, претпостављам, Бора и написао ово садржајем, за једног Србина, недолично, али према књижевничким мерилима, веома занимљиво дело.

Ако ће се из даљег текста, у покушају његовог тумачења, и видети зашто је аутор прибегао осуди сопственога рода, нашавши оквир за то у личном животном неуспеху, читај, незадовољству, онда ће сасвим, и до краја остати нејасна побуда издавача, као и разлози да се ова наизглед памфлетска књига упути српском читаоцу, наравно још штампана и латиницом, са транскрипцијом страних топонима и особених имена у оригиналу, као да је изашла усред Загреба.

Принципијелни објект напада у књизи нису Срби који се нису ни речју огласили, но су своје српство по овом невремену издржали као прећутану антропосоциолошку аксиому, него они Срби који су се огласили и изашли из понижавајућег мŷка, а посебно су се на мети оштрог пера аутора, чија је породица учествовала у светској револуцији, нашли они који су као припадници других национа показали јавну подршку спречавању српске катастрофе с краја двадесетог века
. Ту су понајпре Оља Ивањицки и Миша Михајлов, припадници руског национа, блиског српском, а потом и најнападанији, јер се дрзнуо да пусти глас против неправде која се и данас намеће Србима, а само је делимично, преко мајке, словенскога, и словеначкога, рода, иначе Аустријанац Петер Хандке. Но, напад, који се понекад учини главном сврхом ове књиге, на Хандкеа је потпуно разумљив када се проблем Боре Ћосића посматра на фројдовски начин, који нам говори о повратном ефекту синдрома издаје (сопственог народа), па се онај ко није издао, јер у ствари и не припада том национу, а, напротив, показује се великим заштитником тог народа, заправо највише мрзи и жигоше, јер је такав пример праведне, људске одбране по правилу природан доказ бесмислице издајниковог отказивања од свог народа и његове необјашњиве мржње према истом. Понекад помислимо да је Бора Ћосић књигу написао да се обезначи укупно залагање Хандкеово за оно што тренутно највише недостаје овој цивилизацији – глобалну правду, каквој нема места за Србе на Космету.

Бора Ћосић приповеда психопатолошку сторију о депресивној души становника његове напуштене, некадашње и одрекнуте домаје, користећи највећма, за све што хоће да унизи, придев прљав, а, о (од фасада и тротоара до намерâ и душâ). Отац његовог београдског домаћина, који је био истраживач уметности и који му је промовисао прве књиге у избору могућих атрибута, за сопствен опис, добио је од овог аутора само два епитета – малешан и астеничан мушкарац – није ли то једноставан и очевидни показатељ о томе чије су заправо намере прљаве. Осим тога кућа те породице му је пружила београдско гостопримство и ухлебље (али са веома прљавим ходницима и просторијама без светла), а ми напомињемо да је и то гостопримство вредно пажње и веће захвалности од стране незахвалника, макар да је у питању власник Хрват у Београду или Србин, али већ свакако неко из елитног друштва берлинских бродоломниика из Југославије, окупљених тамо да се утеше открићем српске кривице за своју несрећу изласка и гостовања у туђој култури што им је, бар у случају нашег аутора, увек недостајало. Јер ваљало је бар некако узети прикључак у догађајима везаним за светску револуцију.

Али кренимо од почетка: да ће глобалистичка тура обиласка јадне домаје бити пуна прљавога, било је најављено већ на почетку шетње по Аљасци, код обиласка Босанских Срба, којима аутор осим истоветности рода ама баш ништа више не дугује, па чак ни националну сродност, јер се одмах ту најављују ауторови ставови о томе да тај народ Младићевих разбојника тамо и не зна да се после употребе клозета мора користити папир, јер, иначе, корпе за тоалет-папир не би биле празне.

И тако из града у град, из прилике у прилику ређају се по овом аутору, који дапаче велича Крлежу, слике прљавих Срба, који су криви што по силаску Јосипа Броза са историјске сцене, у општој оскудици, као његови бивши службеници још носе његове прилагођене униформе без ширита и еполета, како би преживели и покрили своју наготу, која их не спречава у томе да берлинског госта, негдањег суседа, у недостатку другог, понуде најквалитетнијим грочанским вином и ракијом најбоље својеручне израде, по старом српском обичају.

Не знамо да ли је боље да га се понуди вином и ракијом па да се домаћин назове маленим човеком који жели постићи утисак или да га се понуди чај у атељеу једне чувене беогардске сликарке, па да се тај чај остави и не попије, како би се актерима који су остали при чају пришила најгора инсинуација у припреми рушења Југославије. А да је наш уважени Србин Бора Ћосић попио чај до краја ваљда би разумео како су неки песници, знанственици кунстхисторије, а потом и знанственици  језикословних наука могли да оду међу необријане, прљаве и лоше људе (Младићеве разбојнике) и тамо подупру насиље против свега што није српско. Подсећамо их, и аутора и издавача, да они, ти проказани, нису никуда одлазили, а ако и јесу, отишли су не да затру оно што није српско, већ да се одбране од оних који су хтели да затру оно што је српско, али, дапаче, из равног и удаљеног Берлина, и из психотроничког нишана, то се не може добро да види, јер тко на брду ак` и мало стоји...

Ауторска слобода ове историјске књиге иде и даље од оваквих негативних квалификација једног народа, сличних онима које је, као за Намибијце, изустио најледенији и најхладнокрвнији измиритељ посвађаних - Ахтисари, као што иде даље и од сваке друге грубости и бесмисла, кад Србима даје епитет завојевача. Коју су то земљу завојевали? – било би добро да нам објасни господин који се разуме у светске револуције. Али ни то не би могло да оправда степен градације цинизма у коме то о Србима каже један Србин. Можда би неки други налази и експертизе могли да објасне, али они нису сада у окулару овога невеликог текста. Но, зар један аутор, као и свуда у свету, не ужива у сенци свога издавача кад било шта каже, те и сада, било би добро да нам тај феномен о српским завојевачима објасни, можда уредник, који је својим именом на другој страни књиге преузео одговорност и већу од аутора. У сваком случају аутор би морао да зна шта значи синтагма прљаве тобџије (45. стр.) кад Јово је Дивјак (иста страна, и исти судија), но наша лексика је баш због тога и богата да уместо самог аутора јасноћу донесе 48. страна, где се све то лексикографски и речнички елоквентно и интелигибилно, разјашњава кад се у духу семантике замењује речју зликовци, ружни, прљави, зли, масни и пијани од својих суманутих замисли. Али то су све израђевине и овог писца и оних који су га подржали, где Ченгић, с камером у руци, већи је јунак од Караџића (стр. 49.).

Господин Ћосић који изгубио је свој дом својим нехатом, ако не и својом вољом, у овој књизи, прозива чак и Душана Силног, пустахију од цара (пазите: ПУ-СТА-ХИ-ЈУ, добро сте чули – В.С.Ш.) што произвео је један од најсвирепијих законика који чини помен древне писмености у Срба и по којем се види за како се малени преступ секла људима рука до лакта, али не и за овакав преступ какав Бора Ћосић (али у каквој потреби, Боже!) чини према своме народу. Као да се једна од првих преписивачких копија тога законика, сачињена на тлу Косова и Метохије, убрзо по исписивању оригинала, не чува као ретка правно-писменосна реликвија у француској катедрали у Ремсу (а не REIMS-у, господо, одговорни за књигу – В.С.Ш.), продата тамо за добре паре од стране отоманских (заиста) завојевача, као неважно српско добро културне баштине.

Када се једном народу пребацује да се мења на лоше, а Б. Ћосић је дуго живео међу Србима, онда га треба подсетити на ону стару изреку у нашем народу, која помаже да схватимо горчину старења за разлику од радости и просветљења душе у неком млађем периоду нашега живота, а то никад није зато што се променио народ у којем нас је снашла апатија, већ зато што су се променили они, а они су овде и сада политичари и вође, који се мењају, а не  народ, дакле: Они се мењају, а не ми.(Стара српска одредница о политичарима и народу.) У нашем случају, они су се променили од Тита па наовамо – Милошевић, Туђман и Изетбеговић, а не ми, ауторова својта.

Душебрижни аутор се за београдску улицу Страхињића бана пита да ли се у њој још увек пишу књиге, будући да тамо написана је Улога моје породице у светској револуцији. Пишу ли се сличне његовој и да ли се тамо, у тој републици јела и пића, још увек уопште чита (која брига, и надобудност, побогу!). Да, читају се и још увек пишу књиге, господине. Не брините! Вода коју сте Ви, као дете, додирнули прстом у Дунаву и Сави још тече и ко год је у њу икада, као дете, спустио прст осетиће исту благодат поднебља, те проговориће у њему Реч из Логоса и Светога Духа. А, ако је то једини проблем који имају берлински момци, онда је све на овој планети решено. Остаје само питање на које бисте Ви, минуциозни судијо, и требало, и, можда, могли да дате, ако не одговор, а оно бар коментар – Зашто се тој Вашој Србији отима 15% територије, и ко је ту завојевач? Ко ће прст у Ситницу да замочи – неки нови, тек рођени, Срби или неки нови народи-дошљаци? Али понајпре ће то српски клеветници.

А код оног што господин аутор говори о фрижидерима и хладњацима и о онима који плин из својих црева испуштају кад год им је драго, не наводив одреднице за време и место, али тврдећи да су се дитирамби свакако зликовцима писали, можда бисмо му помогли, да га подсетимо да Срби немају ни таквих зликоваца ни таквих дитирамба, а то са хладњацима можда се догодило у Вуковару, Осијеку или Боровом Селу – негде тамо у Славонији.

Подсећа нас Ћосић на тумачење неког германског господина путописца да се код Срба не треба заноћити без велике нужде, и одмах га питамо која је то велика нужда њега снашла кад је бар четрдесетак година ноћи ноћио у Србији и Београду, а ја бих окренуо питање и упозорио све нас: Није ли опасно заноћити са господином Бором Ћосићем?

Може ли се на крају крајева поверовати, после свега што је изнесено у овој књизи о српској култури, уметности и њиховим актерима, поверовати, дакле, у најсмешнију записану реченицу: Ја сам дошао у своју земљу без икаквих предрасуда, једино желећи да установим шта било је и како било је, јер већ одмах, на истој страни, он криви географију и архитектуру, што се у Београду сваки час треба пењати однекуд према врху, и што се малена краљевина европска (која је у свој састав примила губитнике из Првог великог рата – браћу Хрвате да јој још и волшебно, и на превару, отму државу после три четврт века – В. С. Ш.), дакле, малена дрзнула, негде око 1930, и дозволила да међу кућерцима по мери скромног становништва (шта значи по мери скромног становништва?) назида се камени блок неког министарства, на чију куполу насадиће се некакава витка божица или бог рата, Марс.

Господин је мислио на зграду Министарства спољних послова, у чијем се холу суморно осећао јер читава ова земља у својој новој фази један је крпеж, киоск начињен од летвица. Међу тим људима скоро да нема космичке зебње, некаквог исконског страха од будућности... Ћосића би овде требало подсетити на нешто што би могло бити мудро наслеђе његових предака: пролазна је сила а не живот исконски уплашене јединке која зебе – господин је заменио тезе.

И кад берлински господин оправдава Улиса да је као изговор имао рат што га морао је водити негде, подсећамо да је у случају овог иначе доброг списатеља, Боре Ћосића, Одисеј имао рашта и остати те рат водити у сопственој земљи, међу својима – био би већи заговорник одбране српске части него што су и пријатељи нам из сродних национа, Оља, Миша и Петер. Тада би разумео да се после свих изгубљених битака снивање снова о новим подухватима за спас поражене и унижене Србије може, И МОРА, узети као позитиван знак жеље и решености опстанка, а не и даље као великосрпска аспирација. (Ово место, ово рафинирано , али побркано, додиривање узрока и последице, највећи је доказ заблуделости једног српског сина, којему ипак због умешности стварања литературе морамо опростити, но не и заборавити – како ми, тако и он – да смо му опростили, или смо на то спремни.)

Тривијалне ђинђуве једне идеологије из закутака београдских књижара нису прошлост ове земље, то је прошлост овога писца, те ако Хандке у те закутке свраћа, онда је то не да би сазнао за прошлост једне драге му земље и народа, већ да би сазнао за прошлост свог мало часног, и много мање познатог, колеге, кад већ он сâм, колега, нема интереса да му народ буде спасен, пошто кошутњачку шуму сумњичи за простор где се девојка може очас наћи пререзанога грла, као да је то максимирска шума, а која је то девојка тамо, у Кошутњаку тако настрадала до сада?

Коначно, ако мало помаже чиста и непомућена свест неких првака, нарочито првакиња невладиних организација, чија имена због достојанства овог текста не бисмо да помињемо, иако оне јесу бисери „нашег“ жалосног друштва, (не мисли ли аутор да је и после ове књиге он још увек „наш“?), онда неће помоћи ни у случају деконтаминације његове високостепене затрованости, коју потпомаже нека посебна врста ненеутралног атеизма, који се руга веровању у Бога, а који допушта и то да се не мрзи само сопствени народ, већ и мизантропски осуђују слични национи, као што је руски, јер се та дична, учена господа сербска ограђују у властито двориште (и не примају токове других култура), па се већ назиру облици кретенизма и посувраћења, због изолованости (у великозначне национе), па, ето, такви као што је Михајлов не пате за родним домом, већ се вратио у Београд јер му нигде није добро, нити му игде може бити, и зато је највећи критичар прекоморске демократије Бушове Америке. Али потписник ових редова би рекао да то у ствари нашем госту, заправо Бори Ћосићу, нажалост, нигде није и не може ни бити добро, јер његов је деда издао породичну традицију и уместо да продужи наслеђе поповске професије, демонстративно се бацио на вино, коње и цвеће, а његов унук, наш аутор, са гнушањем прорачунао да су ту његову породичну цркву у селу његових предака, у Славонији, управо срушили српски топови, као да никад ништа није чуо о, ни поменутом, генералу Тусу, те да би се потом, непринципијелно наругао једном нашем песнику који је цркву саградио у свом селу.

Али да ли уопште има смисла настојати да се анализира списатељско застрањивање овога аутора, у искреној жељи да се пронађу оправдани узроци овога издајства, кад он сам на једном месту, говорећи о својој жени Јеврејки која Хрватицом постала је, стр. 124, каже: Њој је до хрватства стало колико и мени до мог српства, дакле нимало.

Зар овоме треба икакав коментар?

На крају бисмо се сложили са аутором кад каже да дрвеће (које не пише књиге – В.С.Ш.) мудрије је од људи, јер заиста, од дрвећа никада не бисмо сазнали оно што након прочитане књиге знамо о њеном творцу – да он, ипак, воли више културни Београд него културни Загреб. Но, међутим, то је, ваљда, зато што су у питању виђени људи, од Исидора Папа до Арсе Јовановића, каквих је срачунато, и по српској потреби  дружења, абордирао више на источној страни своје домаје, него на западној. Све ово, цела књига заправо је врста Бориног жала за младост.

Кад о својој мајци, која је остарила и која је оружнела, говоримо док нам је пред очима, обично се не сећамо, или не можемо оживети слику њене младости кад је била и лепа, па о њој судимо са аспекта садашњег деградирајућег изгледа, помало стидећи је се, али треба се сетити и онога што бù на почетку – Речи прве, а тога овде на овом Путу по Аљасци није било – тешко се, господине Боро, открива та тврда, склупчана Србија, та мајка, која се труди да преживи, ако је се не воли, а она нас учи да волимо оно што имамо, а не да имамо оно што (иначе) волимо. За неке, који у то не верују, Србија неће никада ни преживети – за неке је већ, равна вечности, тврдогалво жива, самим тим што је нападнута од њене најбоље деце-револуционара.

1. мај 2007, Париз           Властимир Станисављевић Шаркаменац

_________________________________________________________

^{*) = преузето из књиге, са 66. стране, а требало би да значи: колаж до колажа, али на ком језику?}

^{____________ Из пропратног писма Станисављевића ( крајем марта 2016):  "} Драги Мирославе,Властимир Станисављевић Шаркаменац је - поздрављам те.
Откада смо прешли на Новине будућности, осећам благи недостатак могућности да се понекад пријавим са понеком својом мисли, написом.
Ево, овом приликом, неким случајем, враћа ми се сећање на велико незадовољство које је пре 10 година изазвала књига "Пут на Аљаску" Боре Ћосића код српског читалаштва (мој примерак још кружи ...... - објавила ју је Просвета-Београд).
У том духу, и у потреби да проверим да ли су појединачне атрибуције аутора и у овим новинама могуће, шаљјем ти један мали критички текст који је био спреман за "Књижевне новине", али (...........).
Ако уопште поред толико послова које ти, највреднији писац којега ја познајем, обављаш, имаш још времена и да погледаш овај текст, па буде ти згодан за стављање на страницу, ти га стави. Ја сам га погледао, мислим да је баш сад актуелан, посебно јер (.....) Бора Ћосић још увек прима српску књижевничку пензију, тј. као награду за посебне уметничке заслуге, што ја никако не могу себи да утувим у главу, као могуће.
Пуно те поздрављам, а оно што ме је посебно обрадовало, јесте да сам сконтао да смо ми комшије.(...........)
Твој Власта Шаркаменац, Париз"