Није их омела ни бомбастична најављена погода, прослава "Олује" у Книну и Загребу. Није их омело ни упозорење да није време у невремену за одавно, већ, решено питање обележавања вишевековних српских огњишта. Гробова. Отетог завичаја. 
А одавно је решено да се на месту изгона подигне храм вере и наде. За повратак потомака расутих по свету. За мир душама оскрнављених споменика, почивших. За ново време.
Морполача, српско место, двадесетак километара од Задра, према истоку некадашње српске Далмације. Овде је, уочи саме прославе "Олује" била велика светковина. Подигнут је крст, висок шест и по метара, међу гробовима Срба. Међу сведоцима трајања. Први весник
да ће се овде градити храм, посвећен Василију Острошком.
Догађај није најављен. Позивнице су ишле од уста до уста. Као некад. А окупило се више од хиљаду људи, у само предвечерје "Олује". Освећење крста, темељца није зазвонило у дневним причама. Извио се и заблистао, једноставно, јер нико овим чином није желео да подгрева ионако наелектрисану олујну атмосферу. Тако се о овом, заиста, величанственом окупљању Срба повратника и прогнаника из северне Далмације - готово није ни чуло.
- Овај белег је призив и позив завичаја и вере раскућеним Србима, а ни у ком случају некакав инат или рачун за време које ће само по себи, ако има правде, у историји наћи своје место - каже нам Ален Томашевић, потомак угледне породице Томашевић из Морполаче, чији су корени више од пет векова у овом делу Хрватске.
Тог дана у Морполачи, у свечаној тишини текла су сећања на славе. Крштења. Венчања. Обичаје далматинских Срба, које су у тишини сачували српски далматински домаћини. Није било ни песме, али ни јецаја. Само у текле сузе. Момчило и Мира Томашевић, Аленови родитељи, нису плакали за отетом имовином у Водицама и неправдом што им до сада нико не признаје право на отето. Сузе су кренуле када је епископ далматински, Фотије, уз саслужење бројног свештенства епархије далматинске, на освећењу крста говорио:
- Засад се мало Срба вратило на своја огњишта. Али, ви што сте се у оволиком броју окупили доказујете да завичај не заборављате. Да љубав према старом крају потискује све преживљено током протекле две деценије.
Ниједна реч мржње није потекла са овог величанственог окупљања у повод подизања белега за повратак и духовну обнову. Горчина прогона заустављала се у грлу окупљеног народа. Немерљиву тугу малобројних повратника у тренуцима дуготрајног неспокоја блажиле су речи епископа. И додири руку потомака који су нова гнезда, невољно, савили далеко од Морполаче.
Епископ Фотије са свештеницима, Фото Вишња Клеут
- Ово је за нас велики дан - каже Ален Томашевић. - Први пут да се, на овај величанствени дан, окупимо после две деценије у оволиком броју у нашој Морполачи. Дани који предстоје покренуће и друге да се храм Василија Острошког подигне и заблиста као овај белег.
Сусрет прогнаника и повратника, дирљивији него икад. Повратнике блажи додир прогнане деце која, судбином, уместо под својим, далматинским небом, трче под позајмљеним. Небом туђег завичаја. Баке, дедови, мајке и очеви чувају унуцима име. Говоре тихе молитве да се, једном, врате. Да би им, у старом завичају цветао и родио кућни праг. Као што воћке цветају и рађају.

ВРАТИЛО СЕ 40 СРБА
У Морполачи је, према званичном попису из 1991. године, живело 389 Срба, 14 Хрвата и четворо Југословена. Овде су корени српских породица Томашевића, Мандића, Узелаца, Павића, Клеута... Овде су, они славили Светог Николу, Стефана Јована. У тишини, деценијама славили. Као што је у тишини подигнут и крст, белег. После прогона, 2001, у Морполачу се вратило 26 Срба, а деценију касније још тринаесторо, махом старијих домаћина чији је живот ослоњен углавном на мале хрватске пензије, социјалну и расутог потомства.

МАЛО КО СВРАТИ
Поред Морполаче пролази ауто-пут, али мало ко од званичника из Жупаније задарске овде сврати. Повратнике походе једино свештеници Епархије далматинске, углавном ради опела. Епископ Фотије је на освећењу крста још казао:
- Захвалан сам што сте се у оволиком броју окупили. Али, молим вас да се вратите, окупите око своје цркве и своје вере и овде наставите живот.