Шта је књижевна елита?1
Одговорити на ова питања искрено и истинито, значи заронити
у суштинско питање српске културе и поезије 20. века, српског
друштва у целини. Да ли је српска душа имала свој Рај и где је он?
У књижевности авангардних песника, и њихових наследника?
У поезији Марка Ристића, Александра Вуча, Оскара Давича, Душана Матића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Ивана Лалића? У романима Добрице Ћосића, Михаила Лалића? (...)
Не. То је књижевност - најгрубље али и најтачније речено
- "комунистичког раја".
Највећи део књижевног прегалаштва друге половине 20. века
припада регионима књижевности "комунистичког раја" - од Ђиласа, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, Добрице Ћосића, Танасија Младеновића, до Светлане Велмар - Јанковић, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимовића...
Нико од њих није богоносац и христоносац земље српске.
Сви су дошли из региона Царства ћесаревог.
И немају никакве везе са Рајем, јер Рај је нешто друго,
остварено Еванђеље, доживљено Еванђеље.
Ако је српска душа имала свој Рај у 20. веку онда је он
најсавршеније изражен у лицима Николаја Велимировића и оца
Јустина.
Рај српске душе је другде, у сваком српском подвижнику,
усамљенику, исповеднику, у сваком праведнику.
Отац Јустин, који је несумњиво постао рај за измучену српску
душу - проживео је живот, старост као изгнаник и заточеник једног српског манастира. Нешто слично и горе, болније, догодило се са Николајем Велимировићем.
Све то време излазиле су књиге, без раја и рајских чари, али
су хваљене, прехваљене. Излазила су изабрана и сабрана (не)дела...
Понеке су од тих књига дотицале пакао њихових твораца и
пакао народа. Али нико од тих писаца, колико нам је познато, није се питао како да пакао претвори у рај. То се могло, али када би понеки писац покушао да истера из себе све грехе, све пороке, све демоне, а усели у своју душу еванђелска добра, еванђелске подвиге, еванђелске силе. Нема тога - у оном главном току српске књижевности друге половине 20. века! Било је нечег другог, пакла, страха, налик на лудило, демократизма српских писаца...
= видети даље и више: Најдоминантнија је на крају другог миленијума она најгора
Нема коментара:
Постави коментар