Дрезден је један од најстаријих барокних градова Немачке који су основали Лужички Срби. У његовој околини и данас постоји дворац племићке породице Wuthenau, којој припада и Аlexander von Wuthenau, немачки архитекта, историчар уметности, археолог и дипломата са службом у Аргентини и Вашингтону на крају прве четвртине 20. века.
Александар Вутенау је 1934. послат за Њујорк, али напушта дипломатску службу из политичких разлога, преселивши се у Мексико Сити где се оженио. Није могао да преживи од историје уметности, па је почео да се бави архитектуром. Између 50-ак грађевина у Мексико Ситију, пројектовао је и своју вилу с музејом преколумбовске колекције у елитном крају Сан Анхел.
Фон Вутенау је бавећи се археологијом у Мексику нашао све врсте расних типова, обрађене на великим каменим главама уметничких представа. Пратећи легенде о доласку белих богова, он је на америчком тлу открио бројна артефакта из преколумбовског времена. Постоји више стотина фотографија ових налаза, међу којима је и мајанска склуптура с печатом Перунове алијас Давидове звезде из 1500. с.е.
Један етнолошки часопис из Цириха, критички му је замерио да је под утицајем дифузионистичке школе, а амерички археолози су такође негативно реаговали, тврдећи да он измишља налазе, што је истоветно тврдњама владајуће науке о србској историографији. У жељи за аргументованом потврдом или одбацивањем своје теорије о културном пореклу, Александар фон Вутенау је држао предавања по целој Европи и Ј. Америци. Говорио је, како наука бавећи се боговима заборавља обичне људе. Такође, да је расизам велика препрека у науци, код научника који не желе да схвате да су велике културе Северне, Средње и Јужне Америке евро-афро-азијског порекла.
Фон Вутенау је био сестрић Софије Котбек-Хабсбург, жене престолонаследника Фердинанда, а у његовој заоставштини налазе се писма тетке Софије упућена његовој мајци. У њима стоји, да се она плаши за живот Фердинандов јер је постојала завера на бечком двору против њега и његових реформаторских идеја, с већ четири извршена атентата на високе званичнике двора. Ова писма су директна потврда да Срби нису криви за Први светски рат. Пола бечког двора није волело Фердинанда. Између осталог, зато што се писмено одрекао права његове деце на наслеђе круне, због љубави према Софији. То сведочи, да он није био никакакв тиранин, већ напротив човек који је хтео Србима административним путем да прошири њихова права, па се због тога сукобио с „јастребовима“. Највећи проблем су ту били британски индустријалци, масонерија и јеврејски банкари, који су гурали Аустрогарску и Немачку у рат на Балкану, како је стајало у Софијиним писмима.
Потврду завере, даје и приказ једног италијанског документарног филма о сарајевском атентату, у Политици осамдесетих година прошлог века. У њему, један од извештача јавља телефоном: „Der Hund tot“ (Пас је мртав), што је још једна индиција да се радило о завери и учешћу Аустрогарске у сарајевском атентату.
Српска историографија греши када каже да је Фердинанд био тиранин, као што греши у црно-белом тумачењу односа с Немачком, која је барем формално показала велико уважавање, настало још у време браће Грим првих немачких лингвиста. Хитлер је послао Геринга на сахрану Александру и он је лично до Опленца носио сребрни венац, a предходно
скинуо сабљу са бедара и бацио под точкове погребих кола. Рибентроп је три пута слао Пакт са својим потписом, а за разлику од других држава, Србија је била изузета од давања трупа и хране. Уговор је такође гарантовао Србији враћање њених територија, Епира (Арбаније) и Тесалије са Солуном по завршетку рата.
Али, бечку мржњу према Србији није могла да умилостиви српска помирљивост, као што су некад Валентијанови поклони спасили Рим, или молитве свете Геновеве заштитиле Париз. Над србском жетвом овог пута није бдео Јупитер Плувијус, као што Србији ништа не би помогло ни позније тврђење Лојда Џорџа у његовим писмима из Шпаније, да Велики рат није изазван сарајевским атентатом (Радоје Јанковић, „Дани и године“)… Аустроугарска је хтела једном заувек да уништи независност Србије.
Дакле, Фердинанд који се оженио „Словенком“, по логици ствари не би требало да има нешто против Срба или „Словена“, али се зна да није подносио Маџаре. Потврду ове логике даје чланак мајског броја „Шпигла“, 2013. године под насловом „Нема невиних“, где се каже да су „тиранина“ Фердинанда сматрали за „површног“ човека и „млакоњу“, који је стално био у лову и љубио се са женом на јавном месту. Чињеница је, да се он због женидбе са Софијом одрекао права на наследство круне, као што је чињеница да је покушао да спроведе реформе у циљу приближавања Србима, у чему га је подржао Франц Јозеф.
Остаје нејасно, зашто се сарајевски атентатори називају терористима, када они нису били професионално оријентисани идеологијом, већ се Млада Босна побунила против неправедне администрације Поћорека која је терорисала све народе у Босни. Фон Вутенау је лично изразио сумњу, да је неко подстицао Младу Босну на атентат, а то значи, да су прве и највеће жртве Великог рата били престолонаследник Фердинанд, атентатори Младе Босне и краљевина Србија.
Јелена Радојковић и Слободан М. Филиповић
1) Породица Вутенау, чувала је Софијина писма у свом дворцу који
није срушен за време Другог светског рата, па се она вероватно налазе
у дрезденском Архиву
Сведок завере Великог рата
Нема коментара:
Постави коментар