Песма Јеврема Брковића „Све се десило прије рођења”, ијекавизирана је песма Душана Васиљева „Писмо Аници”
Тиодор Росић (Фото З. Анастасијевић)
Антологија Милоја Дончића „Ресавски венац” (Плагијати
југословенских песника), око које се подигла велика прашина, први је део
избора у који су ушли песници из некадашње Југославије, рођени од 1900.
до 1939. године. На левој страни су изворне песме, најчешће иностраних
песника, а на десној – плагијати. У многим случајевима – сличност је
невероватна. Шта је оригинал, а шта плагијат, шта је све дозвољено у
модерној литератури, питали смо наше угледне писце и књижевне критичаре?
Не може се рећи да су све песме у антологији – „тешки плагијати и суви преписи”, како каже приређивач, сматра проф. др Тиодор Росић, али већина песама представља крађу књижевне имовине, тј. онога што се некада звало плагијум литераријум. Дончићева књига има јасне критеријуме за одређивање шта представља плагијат, а шта не и никакво позивање на постмодернизам и интертекстуалност не може оправдати намерно присвајање туђег ауторства и туђег дела, као што је то случај са песмом „Све се то десило прије рођења”, коју је Јеврем Брковић дословно преписао од Душана Васиљева („Писмо Аници”). Том кругу припадају песме Хамида Диздара „Пјесма камилара” („Песма коњаника” Федерика Гарсије Лорке), „Игре на европском маскенбалу” Драга Иванишевића („Ноћна игра у европској ложи” Езре Паунда) итд. Слично је и са песмама Мака Диздара, Аце Шопова, Добрише Цесарића, Мила Краља…
Уместо јасно обележених цитираних стихова, песници-плагијатори узимају туђе речи као своје и туђе творевине потписују својим именом. Алузивност – која је својствена интертекстуалности, а која укључује текстове с минималном или имплицитном маркираношћу – замењена је преузимањем читавих строфа под својим именом. Уместо коинциденције појединих идеја, присутна је имитација, присвајање и објављивање туђег рада под својим именом, уз извесне корекције, рецимо, Србија уместо Сицилије, Мека уместо Кордобе.
Једна од најважнијих особина поезије, истиче Драган Лакићевић, јесте њена привлачност, једна врста опојности. Језик, слика, музика, уметнички ефекат – све то чини чаролију која овладава – и песником и читаоцем. Многе песме нису напамет научене намерно, него су саме ушле у слух и меморију читаоца. За праве читаоце праве песме су – усвојене, у извесном смислу њихове.
На чаролију поезије посебно су осетљиви песници. И то је део њиховог дара – да дају, али и да осећају и примају песме других песника, па и других времена, поднебља, језика. Зато се каже да песници уче једни од других, да читање поезије храни, покреће језик и буди таленат ког песник, поготово кад је млад, још није свестан.
Отуд „утицај” једног песника на другог, отуд „угледање” као први, а „присвајање” као други степен односа међу песницима и њиховим делима. Где престаје једно, а почиње друго – тешко је одредити. Како и зашто други песник преузима делове или целу песму од првог – није увек лако објаснити. Пориви су разни. Од љубави и склоности до похлепе – некад је провалија, некад длака.
Многе књижевно-историјске тајне, о којима се доста зна, остале су недовољно расветљене. Стручњаци их се клоне или боје.
О ауторству славног спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”, расправе се одавно воде. Недавно се појавила занимљива и провокативна књига, коју ће, сви су изгледи, позвани опет прећутати. Реч је о књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, коју је објавила Књижевна задруга Српског народног већа из Подгорице, о којој је „Политика” писала.
У посвећене књижевне вредности и имена, тешко се сумња и радије се не дира. Каква год да је, истину ваља знати, а то не значи ликовати.
И ћутање, и истраживање, наглашава Лакићевић, имају своје моралне димензије, поготово кад је реч о мртвим песницима.
----------------------------------
Оригинал и парафраза
У средњем веку, као што каже Ролан Барт, подсећа проф. др Ђорђије Вуковић, писци су доста преписивали свете и друге књиге. После ренесансе настао је појам оригиналности која је и законом заштићена. Туђи текст је постао неприкосновен и није се могао преузимати без наводника. Али многи модерни писци су и даље употребљавали туђе текстове, које нису наводили. Овде би требало разликовати врсте преузимања, од слободне парафразе, до дословног коришћења оригинала. Постоје и ствари које су образованом читаоцу познате, па их није неопходно наводити. Песма Јеврема Брковића је обична крађа Душана Васиљева, која се ничим не да оправдати.
Не може се рећи да су све песме у антологији – „тешки плагијати и суви преписи”, како каже приређивач, сматра проф. др Тиодор Росић, али већина песама представља крађу књижевне имовине, тј. онога што се некада звало плагијум литераријум. Дончићева књига има јасне критеријуме за одређивање шта представља плагијат, а шта не и никакво позивање на постмодернизам и интертекстуалност не може оправдати намерно присвајање туђег ауторства и туђег дела, као што је то случај са песмом „Све се то десило прије рођења”, коју је Јеврем Брковић дословно преписао од Душана Васиљева („Писмо Аници”). Том кругу припадају песме Хамида Диздара „Пјесма камилара” („Песма коњаника” Федерика Гарсије Лорке), „Игре на европском маскенбалу” Драга Иванишевића („Ноћна игра у европској ложи” Езре Паунда) итд. Слично је и са песмама Мака Диздара, Аце Шопова, Добрише Цесарића, Мила Краља…
Уместо јасно обележених цитираних стихова, песници-плагијатори узимају туђе речи као своје и туђе творевине потписују својим именом. Алузивност – која је својствена интертекстуалности, а која укључује текстове с минималном или имплицитном маркираношћу – замењена је преузимањем читавих строфа под својим именом. Уместо коинциденције појединих идеја, присутна је имитација, присвајање и објављивање туђег рада под својим именом, уз извесне корекције, рецимо, Србија уместо Сицилије, Мека уместо Кордобе.
Једна од најважнијих особина поезије, истиче Драган Лакићевић, јесте њена привлачност, једна врста опојности. Језик, слика, музика, уметнички ефекат – све то чини чаролију која овладава – и песником и читаоцем. Многе песме нису напамет научене намерно, него су саме ушле у слух и меморију читаоца. За праве читаоце праве песме су – усвојене, у извесном смислу њихове.
На чаролију поезије посебно су осетљиви песници. И то је део њиховог дара – да дају, али и да осећају и примају песме других песника, па и других времена, поднебља, језика. Зато се каже да песници уче једни од других, да читање поезије храни, покреће језик и буди таленат ког песник, поготово кад је млад, још није свестан.
Отуд „утицај” једног песника на другог, отуд „угледање” као први, а „присвајање” као други степен односа међу песницима и њиховим делима. Где престаје једно, а почиње друго – тешко је одредити. Како и зашто други песник преузима делове или целу песму од првог – није увек лако објаснити. Пориви су разни. Од љубави и склоности до похлепе – некад је провалија, некад длака.
Многе књижевно-историјске тајне, о којима се доста зна, остале су недовољно расветљене. Стручњаци их се клоне или боје.
О ауторству славног спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”, расправе се одавно воде. Недавно се појавила занимљива и провокативна књига, коју ће, сви су изгледи, позвани опет прећутати. Реч је о књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, коју је објавила Књижевна задруга Српског народног већа из Подгорице, о којој је „Политика” писала.
У посвећене књижевне вредности и имена, тешко се сумња и радије се не дира. Каква год да је, истину ваља знати, а то не значи ликовати.
И ћутање, и истраживање, наглашава Лакићевић, имају своје моралне димензије, поготово кад је реч о мртвим песницима.
----------------------------------
Оригинал и парафраза
У средњем веку, као што каже Ролан Барт, подсећа проф. др Ђорђије Вуковић, писци су доста преписивали свете и друге књиге. После ренесансе настао је појам оригиналности која је и законом заштићена. Туђи текст је постао неприкосновен и није се могао преузимати без наводника. Али многи модерни писци су и даље употребљавали туђе текстове, које нису наводили. Овде би требало разликовати врсте преузимања, од слободне парафразе, до дословног коришћења оригинала. Постоје и ствари које су образованом читаоцу познате, па их није неопходно наводити. Песма Јеврема Брковића је обична крађа Душана Васиљева, која се ничим не да оправдати.
објављено: 10.12.2014.
Последњи коментари
Став Тиодора Росића је књижевно научно утемељен и ту нема ни трунке
замерке, треба заиста поуздано проверити да ли постоје песме првоизвори
за које Дончић тврди да су преписане, јер су неки критичари доводили у
сумњу ту чињеницу. Неке су познате и најширој јавности, и ту се Дончићу
не може ништа оспорити. Драган Лакићевић је много тога песнички исказао
али замало ништа о овом случају. Ђорђије Вуковић је готово све тачно
казао, осим мишљења о средњевековним ствараоцима, где се ослонио и на
Барта. Списатељска делатност тог времена, као и сваког другог, носи
специфичности свог доба, осим тога, у њој самој су иманентне разлике -
неки су се бавили само преписивачким радом а други су сведочили и
философирали на оригиналан начин. Зашто бисмо уопште проучавали
Теодосија, Доментијана, Цамблака исл. ако је то преписивање туђег.
Постоје научне књиге које гласе нпр. Естетика Доментијанових житија. Да
ли би француски семиотичар за Димитрија Кантакузина рекао да је
преписивач да је овај Француз?!
= извор:
= извор:
Зоран Радисављевић , објављено: у Политици, 10.12.2014.
Нема коментара:
Постави коментар