У колекцији ретких књига, пензионисани учитељ Миладин Милосављевић, из села близу Рековца, има једну од првих књига штампаних ћирилицом, све примерке првих издања дела Иве Aндрића, „Ламент над Београдом” који је у Јужноафричкој Републици штампао један Јагодинац, најмању књигу на свету...
Колекционар Миладин Милосављевић (Фото Ж. Јовановић)
Превешт код Рековца – Када житеље левачког села Превешт питате по чему је њихов крај посебан, споменуће вам манастир Каленић и Миладина Милосављевића. О чувеном манастиру писано је много и често, а пензионисани учитељ је левачко „скривено благо”.
Дина, како га од милоште зову земљаци, припада оној реткој врсти људи и по образовању и по интересовањима. Цео радни век провео је за катедром и генерације ученика су га проглашавале за омиљеног учитеља. Волели су га и њихови родитељи. Љубав коју је добијао од ђака користио је да их што боље упозна са књигом, а симпатије родитеља –да их ангажује у обнављању школе.
Од катедре и ученика одвојила га је заслужена пензија. Али, учитељ се не одваја од књиге чак ни кад школску таблу замени шаховском. Дина се још пре 30 година заразио „вирусом” колекционарства и почео да скупља ретка издања књига. У пензији, хоби је постао посао.
– Поседујем око хиљаду наслова. Реч је о првим издањима, издањима за библиофиле и ретким књигама од које су неке биле забрањиване и уништаване. У својој библиотеци имам сва прва издања Иве Андрића. Ту су и дела Милоша Црњанског, Његоша, Бранислава Нушића, збирка минијатурних књига... Али, моја колекција није велика – скроман јеседамдесетпетогодишњи Миладин.
Први српски буквар из 1827. и Писменица из 1814.
У картонској кутији, налик на нешто што би педантна домаћица одложила на таван и прогласила „резерватом гриња”, затекли смо Доситејево „Собраније” објављено 1793, Вукову Писменицу српског језика из 1814. и Први српски буквар објављен 13 година касније. У „скромној” колекцији пронашли смо и Андрићев „Мост на Жепи” објављен специјално за библиофиле на четири језика која је Андрић говорио. Ипак, Дина је посебно поносан на „Ex ponto“ из 1918, јер је реч о једном од 125 примерака намењених писцу. Доказ је текст и потпис нобеловца на унутрашњој страни корица. У власништву левачког учитеља је и превод „Хасанагинице” на немачки и француски, који је урадио Алберто Фортис 1776, односно 1778.године.
Као и сваки вешт колекционар,Милосављевић потеже највеће адуте када види да су гледаоци хипнотисани листањем и опијени мирисом старе хартије. На светло тада износи „Наук хришћански за народ словенски” фра Матије Дивковића.
– Ово је 1611. штампано у Венецији – показује нам 410 листова старих 404 године.
– То је једна од првих књига штампаних на ћирилици. Дивковић је морао да излије слова, јер тамо није постојала босанска ћирилица. Требала му је и дозвола за штампање од Већа у Падови. Народна библиотека у Београду има само 100 страна овог дела – задовољно каже Милосављевић, иначе писац две књиге о Левчу.
Од забрањених издања понос овог колекционара је „Биланс совјетског термидора” Живојина Павловића, о Стаљиновим чисткама тридесетих година двадесетог века. Та књига, заправо, није успела ни да изађе из штампарије јер ју је 1940. године услед промењених политичких околности забранила влада Цветковић–Мачек. Непозната је и, вероватно, невероватнапутањакоју је морала да пређе да би дошла у Превешт.
– Колекционари су доказ да никада нешто није уништено у потпуности и да се увек пронађе бар једна особа која ће и из ватре да извади примерак забрањеног тиража – додаје Дина и показује да међу ретким издањима има Буквар из 1945.
– Колекционари су доказ да никада нешто није уништено у потпуности и да се увек пронађе бар једна особа која ће и из ватре да извади примерак забрањеног тиража – додаје Дина и показује да међу ретким издањима има Буквар из 1945.
Минијатурна књига
Питамо и коју књигу сматра највреднијом, рачунајући да је то она од пре четири века. Међутим, логика новинара није и логика библиофила.
– Ламент над Београдом! Њу посебно волим, јер обожавам Црњанског. Књига је из 1962, штампана је у Јоханесбургу у штампарији коју је држао један Јагодинац. И она је била намењена писцу па је код мене 72. од 75 примерака првог издања – прича Милосављевић и показује кожну плавичасту футролу направљену за „Ламент”.
Други део његове колекције књига може да послужи као офталмолошки инструмент за тестирање вида. У застакљеномраму, димензија 50 пута 40 центиметара, поређане су 33 минијатурне књиге, а међу њима је и најмања на свету – „Цветови четири годишња доба”.Голим оком је малтене невидљива.
– Ламент над Београдом! Њу посебно волим, јер обожавам Црњанског. Књига је из 1962, штампана је у Јоханесбургу у штампарији коју је држао један Јагодинац. И она је била намењена писцу па је код мене 72. од 75 примерака првог издања – прича Милосављевић и показује кожну плавичасту футролу направљену за „Ламент”.
Други део његове колекције књига може да послужи као офталмолошки инструмент за тестирање вида. У застакљеномраму, димензија 50 пута 40 центиметара, поређане су 33 минијатурне књиге, а међу њима је и најмања на свету – „Цветови четири годишња доба”.Голим оком је малтене невидљива.
– Величине је 0,75 милиметара. Да из Токија ова књига дође у Превешт помогао ми је један Јапанац, професор српског језика у Сапороу – објашњава Миладин.
Открио нам је и да је тај непун милиметар платио 328 евра. Међу минијатурама, односно књигама које немају више од 10 сантиметара, видели смо најмањи Куранна свету, „Конверзацију на немачком језику”, „Оченаш” димензија пет пута пет милиметара, исписан холандскимна седам страница. Ту је и часопис „Ошишани јеж” из 1993. године. Како нам је објаснио Дина, „Јеж” је у минијатуру отишао из нужде, јер уредништво није имало новца да објави број у већем формату.
Милосављевићева колекционарска тактика је да купује најређе књиге. Колико их је и где се налазе, побројано је у српској колекционарској „светој књизи”– каталогу Јанка Хркаловића. Потом се обраћа Српском библиофилском друштву и даје им задатак за чим да трагају. Нису антикварнице јединеризнице егзотичних примерака књига. Миладин је такве драгоцености куповао и на пијацама, а понешто и на интернету.
– Продавци некад не знају шта имају.Колекционари то умеју добро да искористе правећи се да их одређена књига не занима. Тако долазимо до вредних дела испод цене. Што је књига неугледнија, јефтиније ћеш је добити. Први српски буквар платио сам неколико десетина динара, а прво издање Андрићеве „Травничке хронике” купио сам на београдској пијаци „Зелени венац” за 20 динара – открива нам Дина.
Недосањани сан му је Свето писмо које је 1455. изашло из Гутенбергове штампарије. Волео би да има и Шекспирова Сабрана дела из 1623.Њих једино поседује библиотека у Окланду на Новом Зеланду и вреде око милион и по евра.
На помен цифре од које се врти у глави, питамо га колико је њега коштала књига фра Матије Дивковића из 1611. Каже да је цена била четвороцифрена, валута страна.
– Да ли је продавац добио колико је тражио?
– Па, ја сам из Превешта, зар не?
------------------------------------------------------------------
Голицава и голишава штампа
Један од примерака „Чивије” из 1970. чији је комплентан тираж заплењен и забрањен. Овај лист пренео је говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи
За Миладина Милосављевића не важи правило да новине трају само један дан, јер учитељ поред књига има и завидну колекцију штампе. Реч је о првим бројевима и специјалним издањима дневних и вечерњих новина, недељника и месечника, београдске и локалне штампе. Важан део те колекције чине „Политикина” издања – „Експрес”, „Базар”, „Илустрована”, „Забавник”...
– Осим првог броја из 1904, имам и „Политику” од 6. априла 1941, на дан бомбардовања Београда. У том примерку, чије београдско издање није ни стигло до читалаца, налази се један занимљив оглас – најава удаје Олге Симовић, кћерке армијског генерала Душана Симовића. Значи, ни генерал није знао шта ће се тог 6. априла десити – показује Милосављевић и додаје да су му од „Политикиних” издања промакли само први бројеви „Разбибриге”, „Хупера”, „Света компјутера” и „Енигматике”.
Међу 2.400 примерака је и Летопис матице српске штампан 1824, први број „Панчевца” из 1869, „Гласник српског географског друштва” из 1911, „Женски свет” који је почео да излази 1930...
Милосављевићева колекција садржи и листове намењене школарцима: можда најинтересантнији у јуниорској категорији су „Југословенче” из 1931, у којем је осмогодишњи краљ Петар Други поздравио своје вршњаке, али и примерак рековачког листа „Хаварија” из 2008, првог школског таблоида.
Невероватно је у дугачак списак листова које чува Милосављевић. Међу њима су и они које су уређивали чувени писци, попут „Звезде” чији је уредник био Јанко Веселиновић. Веза са књижевницима умела је и да се обије о главу новинама. Тако је свих 10.000 примерака „Чивије” из 1970. заплењено јер је овај лист пренео говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи. Иста судбина задесила је и „Интерпрес” 1971. Са трафика је склоњен због голотиње, превише експлицитне за укус тадашњих чувара морала.
------------------------------------------------------------------
Мачак и лист ораха чувају хартију
Како учитељ Милосављевић успева да своје књиге и новине заштити од влаге, глодара, инсеката? Тајну су нам открили његови пријатељи Милутин Стојковић и Живомир Михајловић.
– Имао је мачка Жућу. Он је био супервизор – обилазио је кутије и нема тог миша који би му промакао. Нажалост, угинуо је минуле зиме. Сада Дина мора много чешће да вади новине из кутија, да их прелистава и разврстава, а између страница књига ставља листове ораха. Каже да је то одличан начин да се сачувају странице – причају нам Динине „десне руке” Милутин и Живомир.
------------------------------------------------------------------
Изложба у част 111 „Политикиних” година
У оквиру 46. сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију” који се одржава 1. и 2. августа биће отворена и изложба поводом 111 година излажења „Политике”. У Основној школи „Душан Поповић” у Каленићком Прњавору Миладин Милосављевић ће изложити све прве бројеве „Политикиних” издања од 1904. до данас.
