Između simbola i stvarnosti / Miroljub Milanović

Корице романа

 O romanu „Ujkin dom“ Miroslava Lukića,    

                                             Apostrof , Bgd., 1997.

          „ Pišite što god hoćete ili morate,

               ali one su uvek bile dobre partiture“

                  ( T. Man  o svojim knjigama)

                               

      Dok sedi nagnut nad rukopisima svog ujaka Bore Mišljenovića, u toj srpskoj Joknapatifi, Velikoj Magazi, Filip Senković, profesor književnosti, i ne sluti da taj posao neće privesti kraju, kao što ni njegove rukopise neće srediti neko budući, vođen istom mukom odgonetanja tajne o svom i tuđim životima. Promeniće se možda dekor, ali će posao biti nastavljen. Jer, potreba za saznanjem utisnuta je u damarima njegovog bića. To je i uslov njegovog daljeg bitisanja.

     I zaista, na početku romana „Ujkin dom“ Miroslava Lukića, odmah posle šture, ogoljene biografije Bore Mišljenovića, pisane jezikom kakvim se pišu odrednice za enciklopediju ili leksikon, stoji navod iz Jefrema Sirjanina  „Himne za pashu“, gde se govori o stradanju pashalnog i stvarnog jagnjeta:

 „ Apostoli su stajali po sredini / između simbola i stvarnosti/ videli su kako se simbol prekinuo / a stvarnost nadovezala“. Priča koja sledi nije samo sadašnjost, njeno izvorište je u samoj istoriji čovečanstva. Ona ima širi, antropološki aspekt. Zapravo, reč će biti o duši i stradanju čovekovom. ....

     Videti više , ceo tekst : https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/izmedusimbolaistvarnostimiroljubmilanovic

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010.

Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића» одређује свет овог писца као источњачки. За њу је Андрић приповедач чије дело носи одлике источњачког начина приповедања: одсуство психолошке анализе, одсуство дијалога,приповедање налик на усмено причање, одсуство буржоаског живота,носиоци догађаја су увек мушкарци,моћ сугестије... Та оцена изречена 1923. показала се тачном и у делима које је касније написао и објавио. Овде треба још додати: највеће уметничке домете достигао је у делима која говоре о дубокој прошлости 
Босне. Уколико се приближавао времену у коме је живео, постајао је блеђи,неуверљивији,просечан (Госпођица, Зеко) . О времену после 1945. није ни писао, можда тек неку приповетку,спорадично. Савремени живот и изградња новог друштвеног поретка нису га занимали, остао је затворених чула за крикове и ужасе савремене свести. Од званичне критике и власти био је обожаван,слављен.

Можда је мислио како је рекао све што је имао да каже. Зар у ликовима паша и везира из «Травничке хронике» није приказао довољно насилника дигнутих на степен симбола ?! Ко уме да чита, нека се досети. Можда се плашио понављања, регресије ... у сваком случају,књигу са савременом тематиком, књигу о свом времену није написао.

Сумњиво у целој ствари је то да Андрић, пословично «смирени и мудри» Андрић није имао шта да каже. То је одсуство слуха за свет који га окружује. Ћутање је могло да значи давање за право и злу које се чини,макар и у име неке «светле будућности». Као први човек српске књижевности могао је на друге писце да делује обесхрабрујуће: «Погледајте ,како је Андрић уман и господствен,зашто да се петљате са стварношћу?»,као да су говорили државни чиновници. Та халабука са Андрићем, та нечасна игра власти са њим, од које се он никада није оградио сигурно много говори о њему,то затварање очију пред укидањем слободе збора и договора, слободног изношења мисли и нечасно дизање на трон бога обичног смртника и Закона о заштити његовог имена и лика а да ниједним ретком није изразио своје неслагање,сигурно му не служи на част. Андрић је ћутао о појавама свог времена. И као човек и књижевно.

Зло увек има једно лице и ко га је видео не може се правити да га није видео.Ако га не именује, саучесник је и прећутно га одобрава.Циници и лицемери кажу: живот је сложен. Том реченицом оправдани су ( или заташкани) многи злочини. Ако је књижевност не именује, шта је него пука игра, погодна за разбибригу? Шта је, онда,књижевност? Шта је њено оправдање?

Ту се треба вратити на ону слику из читанке: Седе: Ћосић,Тито,Андрић.

Она све говори.

Испод појавних облика и догађаја Андић је тражио дубље знаке постојања.Мост стоји вечан, само се генерације смењују ( «На Дрини ћуприја»). Смрт је иста за све, али је увек појединачна. Тако је Андићево време носило много посебног, појединачног, а књижевност живи од тог посебног,појединачног. После долазе симболи и теорије.Прво мора да је разобличи, детектује.

Андрића стварност његовог времена књижевно није интересовала.

Релативизација људског понашања кроз векове, деловање тамних,несвесних нагона у људском бићу, ако није заговарала оправдање за зло које се дешава, није нудило ни отпор.Андрићево дело остало је јединствено, у прошлости. А време је текло унапред.

На питање зашто не пише о савремености, Андрић је избегавао или давао дипломатске одговоре: није још време, нема временске дистанце, не би било примерено... Као да је Булгакову , Солжењицину или Војиновичу било време или су имали временску дистанцу !?. . . Код Андића нема хумора ни ироније,а зна се , тешка стварност макар и далеке прошлости, само се овим књижевним средствима може превладати. Зато је његова проза тако тешка,озбиљна, и сем «Проклете авлије» и неких приповедака све мање се чита.

Андрић се уживео у улогу првог писца и сенка недодирљивости вође народа пала је и на њега, обасјавши га ореолом посебности и издвојености.

Није било негативне критике чак и када је давао просечна или слаба дела, као што су напред поменута. Суочена са том непријатном чињеницом, критика је изналазила оправдања! Производ негативне естетике и инструмент идеологије, доживела је примерену казну : заборав.А колико би значио макар и један текст, тако другачији од свега што је о Андрићу, или о другима писано ?! Њега није било.

Критичари о Милановићу поводом Маслачка (1)

ЛОГИКА САТИРИЧНОГ ЖАНРА

Један теоретичар литературе поделио је све књижевне ликове по начину њиховог обликовања на „пљоснате" и „обле». Да би се како ваља разумеле ове две слике морамо их превести на језик директног говора. „Пљоснати" би били ликови из само једне једине црте изведени, једноставни, сведени и оскудни у својим одредбама. „Обли" би били они помоћу више различитих црта сачињени, одредбама богатији и сложени.
Међутим, у овом разврставању има и једна озбиљна грешка. Кад за неке књижевне јунаке кажемо да су „пљоснати" то онда може бити неповољан суд вредности, али може бити и суд у вредносном погледу неутралан. Овај први сасвим је на месту само кад је реч о прозним творевинама без основног сатиричног усмерења. Проза која се превасходно од „пљоснатих" књижевних ликова састоји, а није сатирична, скромног је, или пак скоро никаквог уметничког домашаја. Међутим, у уметничким творевинама сатиричног жанра овакав начин обликовања не само што не умањује вредност дела о којем је реч него представља основно структурално обележје поменутог жанра.
Ова прегршт уводних теоријско-књижевних напомена неопходна је зато што ликови приповетке Мирољуба Милановића по свом склопу спадају међу «пљоснате", оне, дакле, из једне основне линије саздане, па би то могао бити повод за изрицање како неповољних тако и вредносно неутралних судова. Зато је од пресудног значаја за анализу Маслачка да се пре свега другог укаже на то у који жанр ова књижевна творевина спада. У том погледу, разуме се, нема никаквог двоумљења - реч је о сатири. Лик главног јунака Данета Костића грађен је помоћу само једног кључног обележја, али то у контексту сатиричног жанра није недостатак већ основни облик казивања примерен тој врсти литературе.
Ваља једнако тако имати на уму да у структурална обележја сатиричног начина обликовања спада и карикатурално увећавање основних црта књижевних ликова. Дане Костић није само нарцис који би да има све што пожели, он је то у мери која далеко превазилази фигуре што их из других прозних остварења знамо и у
којима по природи ствари карикатурални метод није главна одлика.
Жанровске разлике морају се имати у виду и кад анализујемо онај вредносни противстав између породице главне јунакиње Сунчице и лика самог Данета Костића. У прозним делима без основне сатиричне усмерености такав противстав био би онај познати уметнички јалови поступак црно-белог сликања књижевних јунака. У Маслачку то је, сходно правилима сатиричног жанра, један од начина да се изазове одговарајући, ако се тако може рећи, сатирични ефекат.
Међутим, у овој својој сатиричној приповеци Мирољуб Милановић није остао само на карикатуралном представљању једног нарцисоидног јунака и лика његовог обожаватеља и биографа. Приповетка има и једну особену, социјално-политичку раван. Она је - та приповетка -сатира и на такозвани социјалистички друштвени поредак, деценијама доминантан у овом делу света. Једно је наиме кад неко све хоће, а нешто друго кад све и може. Ово прво је једна специфично индивидуално-психолошка тема. Ово друго тема социјално-психолошке природе. Друг Дане је неко ко све може, а може зато што је у његовим рукама голема моћ једног локалног политичког функционера која са своје стране проистиче из одређеног политичког система у коме не постоје демократске институције.
И ову своју социјално-психолошку тему уметнички је обликовао Мирољуб Милановић помоћу сатири примереног карикатуралног метода. Друг Дане може да такорећи преко ноћи уреди да, свакој природној логици упркос, буде саграђена фабрика маслачка, па може чак и то да од свог возача начини академика.
Писац се, међутим, побринуо да чак и тој и толикој моћи постави неке границе. Све може друг Дане, али не може да задобије Сунчицину љубав и поштовање њене породице. И према једној добро погођеној мотивацијској логици управо то ће и сломити овог локалног моћника, који после Сунчициног самоубиства завршава у стању „тупе равнодушности".
Утолико ће поткрај приповетке зазвучати и једна трагична нота. Сунчица постаје симбол цвета маслачка који ће се спарушити у руци друга Данета, али спарушиће се, попут тог увелог цвета, и тај политички делатник, крај све своје силе и моћи.
Овако доследно градећи ликове и радњу приповетке према унутрашњој логици сатиричног жанра, Мирољуб Милановић обогатио је нашу сатиричку литературу једним уметничким остварењем које, верујемо, ниједан избирљивији састављач какве антологије ове књижевне врсте не би могао заобићи.

Никола Милошевић