Реална књижевна критика

Реална књижевна критика
Пола века ћутања

Translate

Претражи овај блог

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ
Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори генералмајор Мојсило, Капитал је ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички све да предвидимо па и такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....) - Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27). - 1. Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд; Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни... - Мирослав Лукић (из једног дужег рада...)

Истакнути пост

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010. Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића...

среда, 04. мај 2016.

МИНАМА СУ "ЧИСТИЛИ" ПОБИЈЕНЕ.....ДА су Савом до Београда и даље пролазили лешеви, заборављено је ...

И Београд вапи за јасеновачким меморијалом: Српска тела су реком стизала из Хрватске /  Драган Вујичић | 03. мај 2016. 19:31 | Коментара: 8 Архитекта Пеђа Ристић: На три места у Београду прикупљани лешеви из реке.Хрватски злочин Савом расут до Црног мора. Код Куле Небојше на Калемегдану, на Ратном острву од 1942. до 1945. сахрањиване су усташке жртве
ДВЕ реке, Сава и Дунав, на неки начин одредиле су судбину архитекте Пеђе Ристића, аутора неких од најлепших новијих српских цркава. Бивши члан "Медијале", а потом Enfant terrible београдске уметничке сцене данас има 87 година. Био је у тиму Богдана Богдановића када је овај правио јасеновачки споменик Камени цвет. Потом је прошле деценије у Скупштини града покренуо иницијативу да се на Великом ратном острву подигне црква мученицма чија је тела избацила Сава и где их је сахранио Тома Максимовић, Недићев министар за избеглице. Прошле године овај човек био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини, а нада се да ће 2017. и његова црква почети да се гради на месту страшног злочина у Доњој Градини.
- Сећам се Београда 1941-1944. - прича нам Ристић док шетамо дуж савског кеја подно Калемегдана. - Са четири године научио сам да пливам, а од девете до петнаесте више нисам улазио у Саву. Лешеви су тада пливали уместо људи.Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места.Вадили су их на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Никада после рата та гробља нису обележена.
Док осматрамо шпиц Великог ратног острва, где је било гробље, Ристић се "враћа" на мирис смрти током окупације Београда. Каже, то му је одредило занимање. Да прави цркве.Тих година обале су биле пуне лешева људи побијених у Хрватској.
Према речима неимара, на три места у граду, током окупације, прикупљана су тела уморених у Јасеновцу. Једна масовна гробница, за коју се причало да је у њој укопано 2.000 жртава, налази се код Куле Небојше на Калемегдану, а масовне гробнице са не зна се колико сахрањених постоје и с друге стране реке. Поклане Србе вадили су лађари, а Ристић се сећа Словенца који се презивао Рак и који је увек био ту да помогне да се људи достојно сахране.
Жртве Јасеновца снимљене дуж Саве
- Слике лешева поређаних у врсти испред куле никада нећу заборавити - наставља Ристић. - Први пут 1942. Дунавом су стигле мађарске жртве из Новог Сада. Због тих призора у мени се родила мисао како смо као генерација дужни да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер,јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора.

ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА
ДА су Савом до Београда и даље пролазили лешеви, заборављено је у нашем граду. Ристић се данас подсећа на то да је Антун Милетић у својој збирци докумената из Јасеновца објавио и обдукционе протоколе из ондашњег Београдског патолошког завода од 13, 14. и 15. маја 1945, када су из Саве извађена 42 и 54 леша у Београду код Куле Небојше и 24 леша из Саве код Шапца, који су сви у протоколима описани. Много таквих протокола је пожутело, а нико их се не сећа. Већина стоји у два затворена сандука у Институту за патологију у Београду.
Јасеновачке жртве на неки начин стигле су и до Земуна.Код Харишеве капеле постоји споменик на коме пише да су испод сахрањене жртве које су допловиле из Хрватске.
Предраг Ристић

МИНАМА СУ "ЧИСТИЛИ" ПОБИЈЕНЕ
ТОКОМ рата Ристић је живео у Сењачкој 3, у Београду. Када су партизани дошли у град, ту су уселили групу од тридесетак војника.
- Испоставило се да су то били простодушни људи, који су чували срушени железнички мост на Сави - сећа се Пеђа. - Негде у новембру 1944. ови људи су причали да је толико лешева долазило реком да су морали минама да "разбијају" чепове на мосту. Сећам се да је моја мајка ишла да гледа те призоре. Пошто тада цивилима није било дозвољено да прилазе мосту, ја сам партизанима украо неколико слика моста које су направљене од кафане "Шест топола". Гледао је потом како ваде остатке тих људи код Куле Небојше и сахрањују...

Чувени архитекта још 90-их да се храмом обележи костурница на великом Ратном острву

Из коментара уз овај чланак: 
Zoran 04. мај 2016. 11:19 
Hrvati su ubili stotine hiljada Srba na najzverskiji način i opet bi to uradili ako im se pruži prilika...A Srbija decenijama ćuti i lupeta o nekom bratstvu i dobrosusedstvu....Zato su se slični zločini ponovili devedesetih i zato se dogodio progon iz Srpske Krajine. Inače da su mogli i njih bi pobili, to je sorta zadojena ubilačkom mržnjom!!! Zato Srbi ne zanosite se!? Ovaj se dug ne može oprostiti niti zaboraviti! Cinizam je da nas danas nazivaju zločincima potomci onih zveri..Strašno!
bljak 04. мај 2016. 14:14 
a zasto se mi , Srbi, zalimo na druge? Pa mi jos u BG imamo memorijalni centar "najveceg sina nasih naroda" i odrzavamo ga kao najvazniju instituciju. Dobro je poznato koliko je taj "sin" ucinio "dobrog" Srbima! Kao kada bi Madjarima ili Poljacima dopremili Staljina da ga paze i cuvaju, Hitlerov pepeoJevrejima ili Amerikancima Osamu Bin Ladena!Od koga mi to ocekujemo da ovo uredi?Pa kod nas se redovno preko medija vrse "podsecanja" na taj "zlatni period napretka i blagostanja " Molim?
Дарак 04. мај 2016. 09:57 
Просто је невероватно колико ми о нашој историји мало знамо, а шта тек уче наша деца, ТУГА.
Risto Dragicevic 04. мај 2016. 06:04 
Sramota! Sramota Srbijo. Tolike godine su prosle a Srbi su zaboravili svoje zrtve. Da li Srbi znaju broj srpskih zrtava u dosadasnjim ratovima poslednjih 100 godina. Srbi to NEznaju. U Evropi, samo Srbi NEznaju broj zrtava. To je vise nego SRAMOTA.
Пишимо ћирилицом.. 04. мај 2016. 11:03 #4050507
Све док је ДОС на власти у овој или оној форми, нема ништа од озбиљног става према геноциду који су направили Хрвати над Српским народом. Упитању су виле и викендице на Јадрану, као и сидришта за јахте. Раније суто били чинови и политичка каријера србских комуниста, очева, а данас њихова деца настављају родитељским стопама. Зато и не може да се направи Музеј геноцида над српским народом јер га неко у Београду сатлно кочи! 

Нема коментара:

Постави коментар

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...
На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |