Хомоље, Србија

Како је Косово постало мека за Исламску државу

Њујорк тајмс: Како је Косово постало мека за Исламску државу. / Новости Онлине | 22. мај 2016. 09:53 | Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Седам особа на Косову осуђено због веза са џихадистима
• 
  СЦЕНЕ УЖАСА У СИРТУ ПОД ИСЛАМСКОМ ДРЖАВОМ: Одсецају главе и разапињу "шпијуне" , бичују због слушања музике или пушења!

• Офанзива ирачке војске против џихадиста
• У два напада Исламске државе настрадало више од 45 особа (ВИДЕО)
• Џихадисти изрешетали 34 навијача Реал Мадрида у кафићу

Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија, утеривање страха и насиља, као и кроз регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише "Њујорк тајмс".

У тексту угледног њујоршког дневника, истиче се да џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупља људе који шире вехабизам - "конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији", наводи се у тексту Карлоте Гал, а преноси РТС.

Од када је 1999 Београд после интервенције НАТО изгубио контролу на Косову, под присмотром америчких званичника, новац и утицај Саудијске Арабије је умногоме променио ову, некад, толерантну муслиманску заједницу.

Косово се сада, као и остатак Европе, брани од претњи исламиста. Протекле две године, полиција је идентификовала 314 грађана Косова - укључујући два бомбаша-самоубице, 44 жене и 28 деце која су нестала, а сумња се да су их џихадисти отели и прикључили њиховим групама, наводи Њујорк тајмс

Злочини никад не застаревају...

Мучитељка нашег Милана књигом пере своју савест    / Милена МАРКОВИЋ | 20. мај 2016. 22:02 | Коментара: 18 Сведочење супруге и сина пилота Мићића, заточеника “Лоре”, кога је злостављала Тања Белобрајдић. Супруга Слађана: Када су га разменили, једва сам га препознала. Син Душан: Желео сам да се суочим са очевим крвницима

Слађана Мићић Фото: М. Лабудовић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Убијени само зато што су Срби
• 
  Др Животије Ђорђевић:Око 80.000 усташа било у Титовим униформама, Хрвати су продавали ископане очи Срба!

• Амерички Апелациони суд одобрио изручење Азре Башић БиХ због ратних злочина
• Једина преживела логорашица одустала од државне комеморације у Јасеновцу: Тужна сам што се деле
• Тито је сакрио истину о Јасеновцу

ДА Тању Белобрајдић Друштво хрватских књижевника “Славић”, недавно није наградило за роман “Црни капут”, њено прво списатељско остварење, могуће је да би њена стварна улога у трагедији Срба, заточеника сплитске “Лоре”, остала заточена у тами истине о српском страдању у овом злогласном казамату.

Награда која јој је додељена за “најбољи првенац у протеклој години”, међутим, отворила је никад незарасле ране и сећања. Покренула причу о стварној роли списатељице с почетка 90-их. Мучитељице која у роману своју монструозну тортуру приписује жртвама, измештајући их, а где би друго, него у Вуковар.

После романа заогрнутог црним, списатељица Белобрајдић, да није сведока који су преживели пакао “Лоре”, можда би и могла да буде прихваћена као миротворац, како се представља не само у својим причама, него и у суочавању са сином једног од мученика, у покушају да спере савест, покаже покајање, али не очи у очи, већ преко друштвене мреже “Фејсбук”.

БЕОГРАД, ВРЕМЕ САДАШЊЕ

- Ја сам Душан Мићић, син пилота Милана Мићића мученог у “Лори” до бесвести - говори младић који је стасавао и стасава у сећање које га је прогонило и прогони. - Имао сам 16 година, 2013, када сам почео да трагам за очевим мучитељима. Да се с њима суочим. Да упитам: зашто? Да ли њих прогони судбина мојих родитеља. Да ли икада могу да замисле колике су биле сузе моје мајке. Каква је њена траума била. Да ли ће јој мужа и у каквом стању вратити. Уз све то, покренула ме је и трагедија да оца, после свих његових мука, неповратно изгубим. Али, памтим његова сведочења, приче његових колега и затворских сапатника у којима доминирају два имена најмонструознијих мучитеља: Томислава Дуића, команданта затвора “Лора” и још монструозније његове жене, Тање, тада Дуић, данас Белобрајдић. И, успео сам, додуше, само преко друштвене мреже.

- Ја сам Слађана Мићић,

Поглед на Други светски рат и на укупне напоре савезника "вестернизован"...

Србима наметнуто или да гину или да буду издајице / Драгана МАТОВИЋ | 08. мај 2016. 20:00 | Историчар Момчило Павловић о Дану победе, проглашењу независности Косова, равногорцима и партизанима, новом светском поретку...  

Историчар Момчило Павловић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Прокоцкана историјска шанса
• 
  Врањина сад дели вернике

• Легенда о последњем владару Дубочице
• Георгина Ђука, мајка Николе Тесле: Таленат и доброту пренела на сина
• Двобоји међу Србима с краја 19. и почетком 20. века: Витештво или узаврела крв?

ЧИТАВ цивилизовани свет има разлога да сутра слави 9. мај, Дан победе, али догађаји после 1945, посебно савремени, релативизују све оно што је настало после Другог светског рата. Јер, више је ратова вођено од 1945. до данас него пре тога - каже, у разговору за "Новости", историчар др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју. 

Павловић истиче да је поглед на Други светски рат и на укупне напоре савезника "вестернизован":

- Најпре је један савезник, СССР, са својим блоком означен као идеолошки противник, због разлика у друштвеном поретку. Потом је СССР поражен у Хладном рату, а као победници изашли су западни савезници. Историјске чињенице, међутим, говоре да је кључне победе извојевала Црвена армија. Али, по западњачком виђењу овог историјског догађаја обавезно се напомиње да су Совјети, када су улазили у Берлин или друге делове Европе, извршили масовна силовања. Тек у новије време неки историчари обелодањују радове о силовањима и разузданости западне војске. Ето, то је само један пример релативизованог погледа на Други светски рат.

* Да ли и данас траје подела на блокове?

- Свет је поларизован. Имамо један победнички блок, који управља кризама на читавој планети, и силу, која се поново буди, с тенденцијама да оствари империјалне планове. Русија не ради више по плановима међународне заједнице, него за своје интересе. Уколико не превлада разум, ова динамика међународних сукоба може довести до ширег конфликта. Ни Адолф Хитлер није започео рат чим је дошао на власт.

* Различити људи различито посматрају рат који се од 1941. до 1945. водио на нашим просторима. Колико је тај рат био грађански, а колико за ослобођење од фашизма?

- Рат на просторима читаве Југославије био је "четири у једном". Ослободилачки, грађански, идеолошки и верски

Премештање престонице у Ниш би позитивно деловало на покретање развоја у економски заосталом региону

Да ли би у склопу неопходног процеса децентрализације Србија требало да добије и нову престоницу, попут појединих земаља?

Република Србија без сумње спада међу земље са израженим различитостима између појединих региона унутар њихових граница. Регионалне разлике у погледу економског развоја су умногоме последица свеобухватног процеса централизације земље. Антагонизам на релацији престоница–провинција никако није нов феномен. Међутим, чињеница да је у Србији све више оних који искључиво Београд виде као место где себи могу обезбедити материјалну егзистенцију, упућује на закључак да је централизација заиста отишла предалеко. Иако је повећање концентрације становништва у граду попут Београда свакако природан и пожељан процес, оно је у великој мери појачано лошим економским стањем у унутрашњости земље. Децентрализација и подела Србије на регионе су апсолутно неопходни. Међутим, да ли би у склопу ових процеса Србија, попут појединих земаља, требало да добије и нову престоницу?

Евентуално премештање престонице би несумњиво имало како знатне економске последице, тако и известан симболички значај. Искуства држава попут Бразила и Турске потврђују овај став. Промена седишта државних институција је у овим земљама као по правилу била праћена економским бумом у до тада запостављеним подручјима. Присуство државне администрације и новостворени изузетан стратешки значај су представљали „мамац“ за привредне субјекте, чије ангажовање и инвестиције су проузроковале оживљавање тих области. Овај процес ни у најмањој мери није угрозио статус бивших

БРАТСТВО по оружју

Срби и Руси памте братство по оружју / Раде ДРАГОВИЋ | 06. мај 2016. 21:16 | Коментара: 4 Век после Великог рата, још живи успомена на чувени 209. Богородски пук страдао у одбрани наше земље. На Дан победе потомци руских ратника поклониће се сенима 3.000 својих предака погинулих бранећи Србију

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Испуњена жеља војводе Бојовића
• 
  Нећемо ка ЕУ ако траже Косово

• Николић: На Крфу и Виду пре 100 година одиграла се највећа драма у историји српског народа
• Почаст Спартанцима са падина Грађеника
• Француска обележава 100 година од Верденске битке

БРАТСТВО по оружју, рођено у Првом светском рату, довешће следеће недеље у Србију потомке руских ратника из Ногинског региона у Мословској области. На Дан победе они ће се поклонити сенима 3.000 својих предака који су као официри и војници 209. Богородског пука погинули бранећи Србију 1914. и 1915. године.

Унуци и праунуци хероја Великог рата увеличаће централну прославу Дана победе и Дана Војске, која ће ове године бити одржана у Зрењанину. То ће бити и прилика да се освежи сећање на заједничко ратовање и жртве које су на олтар слободе принели српски и руски војници. У част херојима са реке Кљазме, на дефилеу зрењанинским улицама, међу српским пуковским заставама, биће пронет и ратни стег избрисаног Богородског пука.

- Када је Аустроугарска 1914. године напала Краљевину Србију у Богородску, граду који је касније добио име Ногинск, мобилисано је 3.000 војника и официра - прича начелник Средњобанатског округа Душан Шијан, коме припада заслуга за обнову старих српско-руских веза. - Они су формирали 209. богородски пук и кренули да помогну српској војсци.

Руси су се борили као лавови, ни за педаљ нису заостајали за српским војницима. Делећи све муке и ратна искушења прошли су све ратне победе 1914 и 1915. године. Храбри војници одбили су повлачење ка Црној Гори и Албанији. Ретки преживели Руси збили су своје редове, сачекали непријатеља и сви одреда - погинули. Своја ратна знамења и сопствене кости 209. пук уградио је у слободу Србије.

ШЕТЊА У ЧАСТ БЕСМРТНОГ ПУКА 9. МАЈААмбасада Русије позвала је грађане да 9. маја на Дан победе над фашизмом у оквиру манифестације "Бесмртни пук" прошетају београдским улицама са фотографијама преживелих рођака који су учествовали у одбрани земље у оба светска рата. - Бесмртни пук ће бити још једна прекретница у заједничкој историји Србије и Русије... Ако Срби изађу са портретима својих хероја, свет ће поново видети да остајемо заједно - наведено је у саопштењу.

Иако је од Великог рата прошао цео век ратна дружба српске и руске војске није заборављена. Покидане везе су поново спојене. Потомци српских и руских ратника после дуго година разменили су успомене на страдале претке. Оружјем исписано пријатељство у рату, век касније, настављено је у миру.

- Богородски пук задужио је Србију. Симболично ћемо се одужити истицањем заставе ове јединице на Дан победе. Реплику оригиналне заставе 2014. потомци ратника поклонили су нашем Музеју. Уз звуке "Марша на Дрину" биће пронета заједно са српским пуковским заставама - наглашава Шијан.

Међу Русима који ће на Дан победе из Подмосковља допутовати у Зрењанин, између осталих, биће и пензионисани пуковник Владимир Петрович Жигач. Данас успешан привредник и власник компаније "Јамакино" за време НАТО бомбардовања Југославије био је у активној служби. Овај пуковник један је од команданата чувене руске операције заузимања аеродрома у Приштини 1999. године. У групи потомака биће Сергеј Сергејевич Марин, некадашњи командант Балтичке флоте Руске армије.

Долазак потомака хероја из Богородска, по свему судећи наћи ће се и у документарном филму "Раме уз раме", који припрема историчар филма Божидар Зечевић.

- Повод за филм јесте век од две изузетно значајне битке коју су водиле српска и руска војска - каже Зечевић. - Половином септембра биће тачно 100 година од освајања Кајмакчалана, у ком су учествовали и руски војници. Истог дана на Добруџи се заједно са Русима борила Српска добровољачка дивизија.

Зечевић подсећа да је у ове две борбе живот изгубило око 12.000 српских и руских војника. Његово остварење продуцира "Застава филм" у сарадњи са руским ТВ каналом Звезда.

ЗАСТАВА

Застава 209. пука, после слома 1915. године нетрагом је нестала и дуго се сматрало да је заувек изгубљена. Потомци ратника из Подмосковља, међутим, нису се предавали и после дуге потраге 1998. године пронашли је - у Србији. Преживела је захваљујући храбрости пуковског свештеника који је пред одсудну битку скинуо са копља и обмотао је око својих груди. Упркос смртним повредама ратни стег је успео да изнесе и преда га ретким преживелим српским војницима. Овај барјак, симбол братства двају народа, враћен је у Русију и данас се чува у Санкт Петербургу.

Срби и Руси памте братство по оружју

Ова нова у низу циркуских представа којима се релативизује и релаксира отимање Косова од Србије...

Ратко Дмитровић Представа звана ЗСО. - 06. мај 2016. 21:30 | Коментара: 21 Срби греше, уз остало, и у томе што изјаве албанских политичара схватају неозбиљно. Све што они, Албанци, кажу, или најаве, све се оствари

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Димњаци и тамјан
• 
  Победа ружног

• Кад нећемо ми...
• Чекај мало, Војо
• Тајна једне слободе

Улази ли Србија, на путу према вратима ЕУ, у лавиринт? Да ли су и данас Брисел, Вашингтон и Берлин исти они и исти онакви какве је пред свој прерани одлазак упознао Зоран Ђинђић: дволични, неискрени, антисрпски? Шта ће Србија све морати да уради како би постала чланица Европске уније? Сећате се, није било давно, након једне рунде целодневних преговора с косовским Албанцима, у Бриселу, уз посредовање Федерике Могерини, а радило се о делу Бриселског споразума који регулише постојање Заједнице српских општина (ЗСО), члан наше делегације, Марко Ђурић, славодобитно је изјавио да смо победили с пет нула.

Могеринијева је, пре два дана, у Приштини, преокренула тај резултат (ако је био такав) и сада Албанци воде и у делу игре званом Заједница српских општина. Италијанка, на функцији високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност, казала је окупљеним новинарима, након састанка са "албанским пријатељима", да ЗСО неће бити паралелна структура власти на северу Косова и неће доводити у питање територијални интегритет Косова. Значи, није нас слагала Едита Тахири када је у фебруару ове године рекла да Приштина не оспорава ЗСО, али само под условом да акти ове заједнице буду "усклађени с Уставом и законима Косова". Додала је да Статус Заједнице може да састави и одобри Приштина а не Београд или Брисел. Време показује да се иде ка томе.

Споразум о Заједници српских општина постигнут је пре осам месеци и потписан, уз присуство Федерике Могерини, с обе стране, београдске и приштинске. Уместо примене уследило је противљење опозиције у косовској скупштини, предвођене Аљбином Куртијем - с викањем, певањем и бацањем сузавца - па изван Скупштине, кроз паљење аутомобила, нападе на полицију, демолирање зграда... и албански циљ је постигнут: ЗСО постоји, али на папиру.

Шта Београд овде може да уради? Ништа. Албанци и даље имају моћне заштитнике, њихови циљеви су истоветни циљевима Немачке, Америке и Енглеске на Балкану, а ако некоме та "љубав" није до краја разумљива, с обзиром на исламски елемент у целој причи, то само значи да неки Срби и даље живе у зарђалим стереотипима и илузијама.

Ова нова у низу циркуских представа којима се релативизује и релаксира отимање Косова од Србије, протеривања Срба с КиМ, брисања трагова њиховог постојања на том простору, зачињена је пријемом Косова у чланство УЕФА. Ђурић и Удовичић прете тужбом надлежном суду. Подсећам, то је исти онај суд у Швајцарској који је након акције "дрон-застава-велика Албанија", на стадиону Партизана, за време утакмице Србија - Албанија, прогласио Србију кривом и одузео јој три бода. Лепа црква за молитву.

Још се не зна када ће Могеринијевa (читај Меркелова) Србији доставити на потпис споразум о међудржавној сарадњи Србије и Косова, али да вожња на друму за Брисел до тада не буде једнолична, Бугари и Румуни најављују да ће се придружити Хрватској са својим захтевима према Србији.

Представа звана ЗСО

МИНАМА СУ "ЧИСТИЛИ" ПОБИЈЕНЕ.....ДА су Савом до Београда и даље пролазили лешеви, заборављено је ...

И Београд вапи за јасеновачким меморијалом: Српска тела су реком стизала из Хрватске /  Драган Вујичић | 03. мај 2016. 19:31 | Коментара: 8 Архитекта Пеђа Ристић: На три места у Београду прикупљани лешеви из реке.Хрватски злочин Савом расут до Црног мора. Код Куле Небојше на Калемегдану, на Ратном острву од 1942. до 1945. сахрањиване су усташке жртве

Партизани били присиљени да минама разбијају "чепове" од људских тела на срушеном мосту која су стизала из Хрватске

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  На венцу лажна историја
• 
  НАУЧНИ СКУП О ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ: Од џелата страшнији наум

• Трећа комеморација жртвама Јасеновца: Усташки злодух над Хрватском!
• Колона сећања без Срба и Јевреја
• Једина преживела логорашица одустала од државне комеморације у Јасеновцу: Тужна сам што се деле

ДВЕ реке, Сава и Дунав, на неки начин одредиле су судбину архитекте Пеђе Ристића, аутора неких од најлепших новијих српских цркава. Бивши члан "Медијале", а потом Enfant terrible београдске уметничке сцене данас има 87 година. Био је у тиму Богдана Богдановића када је овај правио јасеновачки споменик Камени цвет. Потом је прошле деценије у Скупштини града покренуо иницијативу да се на Великом ратном острву подигне црква мученицма чија је тела избацила Сава и где их је сахранио Тома Максимовић, Недићев министар за избеглице. Прошле године овај човек био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини, а нада се да ће 2017. и његова црква почети да се гради на месту страшног злочина у Доњој Градини.

- Сећам се Београда 1941-1944. - прича нам Ристић док шетамо дуж савског кеја подно Калемегдана. - Са четири године научио сам да пливам, а од девете до петнаесте више нисам улазио у Саву. Лешеви су тада пливали уместо људи.Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места.Вадили су их на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Никада после рата та гробља нису обележена.

Док осматрамо шпиц Великог ратног острва, где је било гробље, Ристић се "враћа" на мирис смрти током окупације Београда. Каже, то му је одредило занимање. Да прави цркве.Тих година обале су биле пуне лешева људи побијених у Хрватској.

Према речима неимара, на три места у граду, током окупације, прикупљана су тела уморених у Јасеновцу. Једна масовна гробница, за коју се причало да је у њој укопано 2.000 жртава, налази се код Куле Небојше на Калемегдану, а масовне гробнице са не зна се колико сахрањених постоје и с друге стране реке. Поклане Србе вадили су лађари, а Ристић се сећа Словенца који се презивао Рак и који је увек био ту да помогне да се људи достојно сахране.

Жртве Јасеновца снимљене дуж Саве

- Слике лешева поређаних у врсти испред куле никада нећу заборавити - наставља Ристић. - Први пут 1942. Дунавом су стигле мађарске жртве из Новог Сада. Због тих призора у мени се родила мисао како смо као генерација дужни да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер,јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора.

ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА

ДА су Савом до Београда и даље пролазили лешеви, заборављено је у нашем граду. Ристић се данас подсећа на то да је Антун Милетић у својој збирци докумената из Јасеновца објавио и обдукционе протоколе из ондашњег Београдског патолошког завода од 13, 14. и 15. маја 1945, када су из Саве извађена 42 и 54 леша у Београду код Куле Небојше и 24 леша из Саве код Шапца, који су сви у протоколима описани. Много таквих протокола је пожутело, а нико их се не сећа. Већина стоји у два затворена сандука у Институту за патологију у Београду.

Јасеновачке жртве на неки начин стигле су и до Земуна.Код Харишеве капеле постоји споменик на коме пише да су испод сахрањене жртве које су допловиле из Хрватске.

Предраг Ристић

МИНАМА СУ "ЧИСТИЛИ" ПОБИЈЕНЕ

ТОКОМ рата Ристић је живео у Сењачкој 3, у Београду. Када су партизани дошли у град, ту су уселили групу од тридесетак војника.

- Испоставило се да су то били простодушни људи, који су чували срушени железнички мост на Сави - сећа се Пеђа. - Негде у новембру 1944. ови људи су причали да је толико лешева долазило реком да су морали минама да "разбијају" чепове на мосту. Сећам се да је моја мајка ишла да гледа те призоре. Пошто тада цивилима није било дозвољено да прилазе мосту, ја сам партизанима украо неколико слика моста које су направљене од кафане "Шест топола". Гледао је потом како ваде остатке тих људи код Куле Небојше и сахрањују...

Чувени архитекта још 90-их да се храмом обележи костурница на великом Ратном острву

Из коментара уз овај чланак: 

Zoran 04. мај 2016. 11:19 

Hrvati su ubili stotine hiljada Srba na najzverskiji način i opet bi to uradili ako im se pruži prilika...A Srbija decenijama ćuti i lupeta o nekom bratstvu i dobrosusedstvu....Zato su se slični zločini ponovili devedesetih i zato se dogodio progon iz Srpske Krajine. Inače da su mogli i njih bi pobili, to je sorta zadojena ubilačkom mržnjom!!! Zato Srbi ne zanosite se!? Ovaj se dug ne može oprostiti niti zaboraviti! Cinizam je da nas danas nazivaju zločincima potomci onih zveri..Strašno!

bljak 04. мај 2016. 14:14 

a zasto se mi , Srbi, zalimo na druge? Pa mi jos u BG imamo memorijalni centar "najveceg sina nasih naroda" i odrzavamo ga kao najvazniju instituciju. Dobro je poznato koliko je taj "sin" ucinio "dobrog" Srbima! Kao kada bi Madjarima ili Poljacima dopremili Staljina da ga paze i cuvaju, Hitlerov pepeoJevrejima ili Amerikancima Osamu Bin Ladena!Od koga mi to ocekujemo da ovo uredi?Pa kod nas se redovno preko medija vrse "podsecanja" na taj "zlatni period napretka i blagostanja " Molim?

Дарак 04. мај 2016. 09:57 

Просто је невероватно колико ми о нашој историји мало знамо, а шта тек уче наша деца, ТУГА.

Risto Dragicevic 04. мај 2016. 06:04 

Sramota! Sramota Srbijo. Tolike godine su prosle a Srbi su zaboravili svoje zrtve. Da li Srbi znaju broj srpskih zrtava u dosadasnjim ratovima poslednjih 100 godina. Srbi to NEznaju. U Evropi, samo Srbi NEznaju broj zrtava. To je vise nego SRAMOTA.

Пишимо ћирилицом.. 04. мај 2016. 11:03 #4050507

Све док је ДОС на власти у овој или оној форми, нема ништа од озбиљног става према геноциду који су направили Хрвати над Српским народом. Упитању су виле и викендице на Јадрану, као и сидришта за јахте. Раније суто били чинови и политичка каријера србских комуниста, очева, а данас њихова деца настављају родитељским стопама. Зато и не може да се направи Музеј геноцида над српским народом јер га неко у Београду сатлно кочи!