Књижевна елита, иронија и лаж (најкраћи могући увод) / Бела Тукадруз

Шта је књижевна елита?1

Одговорити на ова питања искрено и истинито, значи заронити

у суштинско питање српске културе и поезије 20. века, српског

друштва у целини. Да ли је српска душа имала свој Рај и где је он?

У књижевности авангардних песника, и њихових наследника?

У поезији Марка Ристића, Александра Вуча, Оскара Давича, Душана Матића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Ивана Лалића? У романима Добрице Ћосића, Михаила Лалића? (...)

Не. То је књижевност - најгрубље али и најтачније речено

- "комунистичког раја".

Највећи део књижевног прегалаштва друге половине 20. века

припада регионима књижевности "комунистичког раја" - од Ђиласа, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, Добрице Ћосића, Танасија Младеновића, до Светлане Велмар - Јанковић, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимовића...

Нико од њих није богоносац и христоносац земље српске.

Сви су дошли из региона Царства ћесаревог.

И немају никакве везе са Рајем, јер Рај је нешто друго,

остварено Еванђеље, доживљено Еванђеље.

Ако је српска душа имала свој Рај у 20. веку онда је он

најсавршеније изражен у лицима Николаја Велимировића и оца

Јустина.

Рај српске душе је другде, у сваком српском подвижнику,

усамљенику, исповеднику, у сваком праведнику.

Отац Јустин, који је несумњиво постао рај за измучену српску

душу - проживео је живот, старост као изгнаник и заточеник једног српског манастира. Нешто слично и горе, болније, догодило се са Николајем Велимировићем.

Све то време излазиле су књиге, без раја и рајских чари, али

су хваљене, прехваљене. Излазила су изабрана и сабрана (не)дела...

Понеке су од тих књига дотицале пакао њихових твораца и

пакао народа. Али нико од тих писаца, колико нам је познато, није се питао како да пакао претвори у рај. То се могло, али када би понеки писац покушао да истера из себе све грехе, све пороке, све демоне, а усели у своју душу еванђелска добра, еванђелске подвиге, еванђелске силе. Нема тога - у оном главном току српске књижевности друге половине 20. века! Било је нечег другог, пакла, страха, налик на лудило, демократизма српских писаца...

      = видети даље и више: Најдоминантнија је на крају другог миленијума она најгора

"елита", коју је формирао и васпитавао тзв. демократизам српских

писаца

Beskućnik u crnom / Jadran Zalokar

beskucnik u crnom

s ruzmarinom u ruci

promatra svatove

velikom metlom

pometac gura proljece 

u autobus

zeljan razgovora

stapom dodiruje susjeda

starac u autobusu

crni macak

stopljen s travnjakom

zmurke sanjari

propupale grane

kao da oklijevaju

jos raskosnije
   
   = izvor: iz rukopisa autora

Геноцид ,суицид , Кадаре, Дмитровић, и коментари

Албански писац, Исмаил Кадаре, који већ
деценијама живи у Француској, огласио се поводом мистериозног исељавања
Албанаца с Косова и Метохије. Није му јасно, каже, о чему се ту ради,
зашто одлазе "са своје земље". Кадаре процес који, истина, није баш лако
објашњив, назива геноцидом - расељавање је једна од најозбиљнијих форми
геноцида и води ка уништавању нације, вели - изражавајући страх да је
Косово на путу уништења.

Шта је на сцени? Да ли је пукла "љубав" Албанаца и великих сила? Није ли
све ово што се догађа на рубном простору Евроазије, у Грчкој, горе на
кавкаском гребену, спустило акције косметских Албанаца на за њих
трагично низак ниво. Није ли им саопштено да ће убудуће сами морати да
брину о себи?

Други приступ анализе феномена бежања Албанаца с Косова каже да се тај
географски простор претворио у нови облик феудалног уређења друштва у
којем један слој живи изузетно добро, од препродаје дроге и криминала у
целој Европи, док већина нема посла, нема од чега да живи и терана
хемијским реакцијама тела тражи место за преживљавање.

Покидано је готово све што је у косовском друштву имало традиционалну нит. До пре двадесетак година просек деце по албанској породици на Косову био је преко четири. Сада је једва двоје. Њихово село, упориште традиције и
опстанка изумире (као и на целом Балкану), криза у Европи сасекла је породичне дотације из дијаспоре; производње на Косову нема, индустрија не постоји (осим индустрије опијата), а постотак оболелих од карцинома и
других малигних болести високо је изнад европског. То су им подарили
њихови "ослободиоци" 1999. године. Страни амбасадори и мисије на Косову
не користе ни воду ни храну с Косова. Радијација је дубоко у ланцу
прехране на Косову. Знају то, боље од свих нас, ови што беже с Косова, а
реч је, то је податак који није довољно познат, о младим и релативно
образованим људима.

Неко је ових дана казао да Албанци никада ништа колективно нису радили без
смишљеног циља, плана и организације. Претпоставља се да иза масовних
одлазака стоје албански политички лидери који мисле да им је то пресудна
карта у Бриселу. Да ли је и каква је, видећемо. Веома брзо.

Због  чега Кадаре спомиње геноцид? Како то да геноцид није било протеривање с
Косова 250.000 Срба, по окончању НАТО бомбардовања? И како то један
народ сам над собом спроводи геноцид? Терминолошки је исправније суицид,
али то онда тражи много, много озбиљнију анализу.

Актуелна мука Албанаца с Косова и Метохије пролази без српске руке. До сада, а
то траје вековима, било је другачије, Срби су били криви за све. Сада је
на држави Србији да ћути и посматра, и да се не залеће у решавању оних
60.000 албанских захтева за српске документе. Србима се први пут пружа
шанса да одиграју на фактор времена и све ће доћи на своје. Пропао је
пројекат државе Косово. Не јауче Кадаре узалуд. 

* *  ___________________

   Коментари

раднаскелА 14. фебруар 2015. 16:14 

Изванредна анализа, али за коначан закључак
сачекајмо неколико месеци...Они ништа случајно не раде, то је сигурно.
"Велики брат " је добио на силу оно што наши владари нису могли олако да
дају (базу код Урошевца), па их сад више не интересују њихови највећи
"савезници". Нарочито треба обратити пажњу на то ко их чека на уласку у
Унију...Можда им требају баш такви за неки други окршај на истоку
Европе...Живи били па видели.

Ненад УЕ 14. фебруар 2015. 14:39 

Какав фактор времена, шта лупате људи. Живот на
Косову и Метохији је уништен у наредних милион година, због високог
нивоа радијације. Осирмашени уранијум је овај простор учинио
ненасељивим, нормално је да је масовно исељавање. Који нормалан човек би
остао на подручју које је контаминирано. Немамо због чега да се
радујемо, јер ћемо и ми морати да се иселимо. Тако је, како је. Бог,
нека нам је у помоћ.

Krle 14. фебруар 2015. 09:41 

Ovaj fenomen ne treba bez ozbiljnih informacija
ocenjivati.Ako cemo upotrebiti logiku nemogucnosti egzistencije,ni u
Srbiji nije puno bolje.Ne treba zaboraviti cinjenicu da su Albanci
mnoge stvari radili organizovano,pa su cak uspeli da ode sa Kosova njih
800 000 u roku 2 dana pred agresiju NATO.Po mom misljenju,ovo je neko od
Albanaca organizovao po narudzbi.Placeno je.Da se ne bi iseljavalo malo
po malo,neko u uniji se dosetio da uradi veliku emigraciju i od toga
uradi problem za resavanje.

Srki Maratonac 14. фебруар 2015. 09:38 

време ради за нас,имамо добре карте,само памет у
глави нашим руководећим и то је то. никакво попуштање пред јевропом у
овом случају. обратиси пажњу да се не насељавају по Србији,него авионом
са границе у Тирану

asder 14. фебруар 2015. 08:58 

Srbija je verovatno u boljem polozaju.780 hiljada
nezaposlenih,150 hiljada na socijalnoj pomoci,godisnje ode preko 30
hiljada mladih,skolovanih ljudi.Imamo mortalitet od nekih 30 do 40
hiljada mrtvih godisnje,znaci na svakih deset godina 400 hiljada manje
srba u Srbiji.Po anketama vise od 60 ili 70 posto mladih bi da napuste
Srbiju ako im se ukaze i najmanja prilika za to.Na vrhu kao i na kosovu
imamo oligarhiju,koja se bavi svim vrstama
kriminala,korupcije,ubistava,i mi jedemo radioaktiv.hranu.

Keljmendi 14. фебруар 2015. 08:00 

Dragi drugar srbin,
Nemote bre sa se prebrinete na nas na Allbanci.
Sto hiljada ode, na dvesto hiljadi se rodi.
To o dvoje deca je jako smešno.
A vi srbi moze da čekate, ko čeka taj dočeka.
Ja se javljam iz Wiena, gde ima više srbi nego u Niš ili Šabac.
Za šta su obi išli iz Srbija kad je tako dobro tamo.

Ingrid 14. фебруар 2015. 10:41 

Ne morate da budete zlonamerni. Nigde
nije dobro, a narod sa Balkana verovatno zbog stalnih previranja ima
nagon za prezivlja vanjem kao i Azijati. Ja bih rekla da sada ima vise
Arapa u Engleskoj iako ni geografski nisu blizu toj zemlji zbog zelje da
bolje zive. Sve je relativno. Istina je da Kosovo ima vecu stopu
kancera i meni b i to bilo dovljno da pobegnem pa da je sv e ostalo naj
naj.

Miro Markovic 14. фебруар 2015. 02:26

Ratko, divim se Vasim recima i recenicama, koje
kljucaju od istina. U II Sv. ratu Hitler je proterao Srbe sa KiM.
Porazom Hitelra, Tito je zabranio povratak Srba na KiM, dok je dozvolio
masovno useljavanje Siptara. Svakom ko je dobio deveto dete, Tito je bio
kum. Namnozili su se kao zecevi. Cela Juga je placala za to dok se nije
pobunila i raspala. Nema vise ko da placa fabrike dece. Moraju da se
iseljavaju. Srecan im put bio i nepovratili se!
KiM su bili i bice srpski prostor.

 ____________________________________


Геноцид или суицид | Политика | Novosti.rs

Фон Вутенау,сестрић Софије Котбек-Хабсбург...

Александар фон Вутенау

Дрезден је један од најстаријих барокних градова Немачке који су основали Лужички Срби. У његовој околини и данас постоји дворац племићке породице Wuthenau, којој припада и Аlexander von Wuthenau, немачки архитекта, историчар уметности, археолог  и дипломата са службом у Аргентини и Вашингтону на крају прве четвртине  20. века.
   Александар Вутенау је 1934. послат за Њујорк, али напушта дипломатску службу из политичких разлога, преселивши се у Мексико Сити где се оженио. Није могао да преживи од историје уметности, па је почео да се бави архитектуром. Између 50-ак грађевина у Мексико Ситију, пројектовао је и своју вилу с музејом преколумбовске колекције у елитном крају Сан Анхел.
   Фон Вутенау је бавећи се археологијом  у Мексику нашао све врсте расних типова, обрађене на великим каменим главама уметничких представа. Пратећи легенде о доласку белих богова, он је на америчком тлу открио бројна артефакта из преколумбовског времена. Постоји више стотина фотографија ових налаза, међу којима је и мајанска склуптура с печатом Перунове алијас Давидове звезде из 1500. с.е.
   Један етнолошки часопис из Цириха, критички му је замерио да је под утицајем дифузионистичке школе, а амерички археолози су такође негативно реаговали, тврдећи да он измишља налазе, што је истоветно тврдњама владајуће науке о србској историографији. У жељи за аргументованом потврдом или одбацивањем своје теорије о културном пореклу, Александар фон Вутенау је држао предавања по целој Европи и Ј. Америци. Говорио је, како наука  бавећи се боговима заборавља обичне људе. Такође, да је расизам велика препрека у науци, код научника који не желе да схвате да су велике културе Северне, Средње и Јужне Америке евро-афро-азијског порекла.
   Фон Вутенау је био сестрић Софије Котбек-Хабсбург, жене престолонаследника Фердинанда, а у његовој заоставштини налазе се писма тетке Софије упућена његовој мајци. У њима стоји, да се она плаши за живот Фердинандов јер је постојала завера на бечком двору против њега и његових реформаторских идеја, с већ четири извршена атентата на високе званичнике двора.   Ова писма су директна потврда да Срби нису криви за Први светски рат. Пола бечког двора није волело Фердинанда. Између осталог, зато што се писмено одрекао права његове деце на наслеђе круне, због љубави према Софији. То сведочи, да он није био никакакв тиранин, већ напротив човек  који је хтео Србима административним путем да прошири њихова права, па се због тога сукобио с „јастребовима“. Највећи проблем су ту били британски индустријалци, масонерија и јеврејски банкари, који су гурали Аустрогарску и Немачку у рат на Балкану, како је стајало у Софијиним писмима.
   Потврду завере, даје и приказ једног италијанског документарног филма о сарајевском атентату, у Политици осамдесетих година прошлог века. У њему, један од извештача јавља телефоном: „Der Hund tot“ (Пас је мртав), што је још једна индиција да се радило о завери и учешћу Аустрогарске  у сарајевском атентату.
   Српска историографија греши када каже да је Фердинанд био тиранин, као што греши у црно-белом тумачењу односа с Немачком, која је барем формално показала велико уважавање, настало још у време браће Грим првих немачких лингвиста. Хитлер је послао Геринга на сахрану Александру и он је лично до Опленца носио сребрни венац, a предходно
скинуо сабљу са бедара и бацио под точкове погребих кола. Рибентроп је три пута слао Пакт са својим потписом, а за разлику од других држава, Србија је била изузета од давања трупа и хране. Уговор је такође гарантовао Србији враћање њених територија, Епира (Арбаније) и Тесалије са Солуном по завршетку рата.


    Али, бечку мржњу према Србији није могла да умилостиви српска помирљивост, као што су некад Валентијанови поклони спасили Рим, или молитве свете Геновеве заштитиле Париз. Над србском жетвом овог пута није бдео Јупитер Плувијус, као што Србији ништа не би помогло ни позније тврђење Лојда Џорџа у његовим писмима из Шпаније, да Велики рат није изазван сарајевским атентатом (Радоје Јанковић, „Дани и године“)… Аустроугарска је хтела једном заувек да уништи независност Србије.
   Дакле, Фердинанд који се оженио „Словенком“, по логици ствари не би требало да има нешто против Срба или „Словена“, али се зна да није подносио Маџаре. Потврду ове логике даје чланак мајског  броја „Шпигла“, 2013. године под насловом „Нема невиних“, где се каже да су „тиранина“ Фердинанда сматрали за „површног“ човека и „млакоњу“, који је стално био у лову и љубио се са женом на јавном месту. Чињеница је, да се он због женидбе са Софијом одрекао права на наследство круне, као што је чињеница да је покушао да спроведе реформе у циљу приближавања Србима, у чему га је подржао Франц Јозеф.
   Остаје нејасно, зашто се сарајевски атентатори називају терористима, када они нису били професионално оријентисани идеологијом, већ се Млада Босна побунила против неправедне администрације Поћорека која је терорисала све народе у Босни. Фон Вутенау је лично изразио сумњу, да је неко подстицао Младу Босну на атентат, а то значи, да су прве и највеће жртве Великог рата били престолонаследник Фердинанд, атентатори Младе Босне и краљевина Србија.

                                                Јелена Радојковић и Слободан М. Филиповић

 1) Породица Вутенау, чувала је Софијина писма  у свом дворцу који
није срушен за време Другог светског рата, па се она вероватно налазе
у дрезденском Архиву



Сведок завере Великог рата

Павезе није никада написао песму „Моја Сицилија”....

Италијаниста и преводилац Драган Мраовић каже да му је Милоје Дончић, аутор књиге о плагијатима, потврдио да није видео оригинале на италијанском
У антологији „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), коју је приредио Милоје Дончић, две песме једини је добио Оскар Давичо. Дончић указује на невероватну сличност песме Чезара Певеза (1908–1950), под насловом „Моја Сицилија”, с чувеном песмом Оскара Давича (1909–1989), с насловом „Србија”. Павезову песму, тврди Дончић, превео је Мате Балота, а објављена је у књизи „Неореализам сјеверне Италије”, у издању „Накладног завода Хрватске” из Загреба, 1948. године. Дончић даје фотокопију насловне стране књиге и песме, објављене на 23. страни. Књига је из библиотеке Војно-поморске области ЈНА у Сплиту, и заведена је под бројем 404МБ. Велика је сличност и између песме Анри де Рењијеа „Језа”, коју је превео Петар Џаџић, и Давичове песме „Страх”.
Наш италијаниста, песник и преводилац Драган Мраовић каже: „Мислим да Павезе није никада написао песму „Моја Сицилија”. Писао сам много о Павезу и преводио га још пре четрдесет година, познајем целокупно његово дело, али упркос томе, ту песму нисам нашао. Проверавао сам и код Италијана и ниједан од тридесетак професора универзитета и писаца није нашао ту песму. Наводни превод уопште не личи на Павеза, јер његов стил је наративан, а не користи риму. Давичо је објавио циклус песама „Три зида”, „Детињство” и „Србија” још 1938. године у часопису „Наша стварност”, дакле десет година пре „превода” из кога је песма наводно преписана („Накладни завод Хрватске”, Загреб 1948, ст. 23). То значи да из тог „превода” Давичо није то могао да препише. Јесте Давичо провео године нацистичке немачке пошасти интерниран у Италији, у месту Борго Вал ди Таро, у Емилија-Ромањи, па је могао научити италијански језик, али тешко довољно добро за ову врсту „преписивања”. Шта ако је неко преписао Оскара?”
Сумњу изазива и то што је у Дончићевој књизи име Чезара Павеза, додаје Мраовић, увек писано као „Чесаре Павесе”. То преводилац не може начинити. Четири пута „з” замењено са „с” није грешка у куцању. Поред тога, Дончић му је потврдио да није видео оригинале на италијанском, па је пропуст што није навео наслов оригинала, јер га преводиоци понекада мењају из оправданих разлога.
Мијо Мирковић, наводни преводилац Павезове песме, наглашава Мраовић, био је економиста, бавио се књижевношћу, под псеудонимом Мате Балота, али није му познато да се бавио превођењем. Дончић каже да су „плагијатори” преписивали стране писце из књига „које су тешко доступне и нема их у библиотекама”. То апсолутно не може да важи ни за Павеза, ни за Дина Кампану, чију оригиналну песму „Убијен је добар човјек”, такође, није нашао, а све њихово је доступно. На делу је аматеризам у истраживачком раду. За такве писце морао се приказати и оригинал, па превод, па „плагијат”. Превод није доказ сам по себи, а Давичов случај то јасно показује. У биографији Дина Кампане, Дончић наводи више превода на енглески само његове књиге „Орфичке песме”, што не представља библиографију. Претпоставља да се служио том „библиографијом”, што је недопустиво у овом случају, јер се може користити само италијански оригинал, а не енглески превод, но важније је што у тој збирци, а ни у другима овога аутора, уопште нема песме из које је Мило Краљ наводно преписао своју песму „Умро је добар човјек”.

Копија оригинала или фалсификат
„Ресавски венац”, наравно, изазвао је пажњу, пре свега штампаних медија. Најдаље, у оспоравању аутентичности ове антологије, отишао је недељник „Нин”.
Након увида у садржај књиге, написао је Марјан Чакаревић, „из авиона” се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама” које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. „Нолитове” или „Просветине” књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.
Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, „Нин” је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме, ни књиге које су наводно плагиране – не постоје!.....
        = извор: видети више: Политика

ПОВОДОМ ПЛАГИЈАТА У КЊИЖЕВНОСТИ ( Тиодор Росић...)

Песма Јеврема Брковића „Све се десило прије рођења”, ијекавизирана је песма Душана Васиљева „Писмо Аници”

Тиодор Росић (Фото З. Анастасијевић)

Антологија Милоја Дончића „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), око које се подигла велика прашина, први је део избора у који су ушли песници из некадашње Југославије, рођени од 1900. до 1939. године. На левој страни су изворне песме, најчешће иностраних песника, а на десној – плагијати. У многим случајевима – сличност је невероватна. Шта је оригинал, а шта плагијат, шта је све дозвољено у модерној литератури, питали смо наше угледне писце и књижевне критичаре?
Не може се рећи да су све песме у антологији – „тешки плагијати и суви преписи”, како каже приређивач, сматра проф. др Тиодор Росић, али већина песама представља крађу књижевне имовине, тј. онога што се некада звало плагијум литераријум. Дончићева књига има јасне критеријуме за одређивање шта представља плагијат, а шта не и никакво позивање на постмодернизам и интертекстуалност не може оправдати намерно присвајање туђег ауторства и туђег дела, као што је то случај са песмом „Све се то десило прије рођења”, коју је Јеврем Брковић дословно преписао од Душана Васиљева („Писмо Аници”). Том кругу припадају песме Хамида Диздара „Пјесма камилара” („Песма коњаника” Федерика Гарсије Лорке), „Игре на европском маскенбалу” Драга Иванишевића („Ноћна игра у европској ложи” Езре Паунда) итд. Слично је и са песмама Мака Диздара, Аце Шопова, Добрише Цесарића, Мила Краља…
Уместо јасно обележених цитираних стихова, песници-плагијатори узимају туђе речи као своје и туђе творевине потписују својим именом. Алузивност – која је својствена интертекстуалности, а која укључује текстове с минималном или имплицитном маркираношћу – замењена је преузимањем читавих строфа под својим именом. Уместо коинциденције појединих идеја, присутна је имитација, присвајање и објављивање туђег рада под својим именом, уз извесне корекције, рецимо, Србија уместо Сицилије, Мека уместо Кордобе.
Једна од најважнијих особина поезије, истиче Драган Лакићевић, јесте њена привлачност, једна врста опојности. Језик, слика, музика, уметнички ефекат – све то чини чаролију која овладава – и песником и читаоцем. Многе песме нису напамет научене намерно, него су саме ушле у слух и меморију читаоца. За праве читаоце праве песме су – усвојене, у извесном смислу њихове.
На чаролију поезије посебно су осетљиви песници. И то је део њиховог дара – да дају, али и да осећају и примају песме других песника, па и других времена, поднебља, језика. Зато се каже да песници уче једни од других, да читање поезије храни, покреће језик и буди таленат ког песник, поготово кад је млад, још није свестан.
Отуд „утицај” једног песника на другог, отуд „угледање” као први, а „присвајање” као други степен односа међу песницима и њиховим делима. Где престаје једно, а почиње друго – тешко је одредити. Како и зашто други песник преузима делове или целу песму од првог – није увек лако објаснити. Пориви су разни. Од љубави и склоности до похлепе – некад је провалија, некад длака.
Многе књижевно-историјске тајне, о којима се доста зна, остале су недовољно расветљене. Стручњаци их се клоне или боје.
 О ауторству славног спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”, расправе се одавно воде. Недавно се појавила занимљива и провокативна књига, коју ће, сви су изгледи, позвани опет прећутати. Реч је о књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, коју је објавила Књижевна задруга Српског народног већа из Подгорице, о којој је „Политика” писала.
У посвећене књижевне вредности и имена, тешко се сумња и радије се не дира. Каква год да је, истину ваља знати, а то не значи ликовати.
И ћутање, и истраживање, наглашава Лакићевић, имају своје моралне димензије, поготово кад је реч о мртвим песницима.
----------------------------------
Оригинал и парафраза
У средњем веку, као што каже Ролан Барт, подсећа проф. др Ђорђије Вуковић, писци су доста преписивали свете и друге књиге. После ренесансе настао је појам оригиналности која је и законом заштићена. Туђи текст је постао неприкосновен и није се могао преузимати без наводника. Али многи модерни писци су и даље употребљавали туђе текстове, које нису наводили. Овде би требало разликовати врсте преузимања, од слободне парафразе, до дословног коришћења оригинала. Постоје и ствари које су образованом читаоцу познате, па их није неопходно наводити. Песма Јеврема Брковића је обична крађа Душана Васиљева, која се ничим не да оправдати.

Зоран Радисављевић

објављено: 10.12.2014.

inShare

   ============== 

Последњи коментари

Ненад Кебара | 10/12/2014 13:27

Став Тиодора Росића је књижевно научно утемељен и ту нема ни трунке замерке, треба заиста поуздано проверити да ли постоје песме првоизвори за које Дончић тврди да су преписане, јер су неки критичари доводили у сумњу ту чињеницу. Неке су познате и најширој јавности, и ту се Дончићу не може ништа оспорити. Драган Лакићевић је много тога песнички исказао али замало ништа о овом случају. Ђорђије Вуковић је готово све тачно казао, осим мишљења о средњевековним ствараоцима, где се ослонио и на Барта. Списатељска делатност тог времена, као и сваког другог, носи специфичности свог доба, осим тога, у њој самој су иманентне разлике - неки су се бавили само преписивачким радом а други су сведочили и философирали на оригиналан начин. Зашто бисмо уопште проучавали Теодосија, Доментијана, Цамблака исл. ако је то преписивање туђег. Постоје научне књиге које гласе нпр. Естетика Доментијанових житија. Да ли би француски семиотичар за Димитрија Кантакузина рекао да је преписивач да је овај Француз?!
        =  извор:

Зоран Радисављевић ,  објављено: у Политици, 10.12.2014.

Nagrada za najbolju stranu knjigu na francuskom jeziku - Dragu Jančaru

Drago Jančar,VODEĆI savremeni slovenački pisac Drago Jančar, dobitnik je

nagrade za najbolju stranu knjigu objavljenu na francuskom jeziku ove
godine. Priznanje, koje dodeljuje Udruženje francuskih kritičara
izdavača pripalo mu je za roman "Te noći sam je video" koji je nedavno
na srpskom jeziku objavio "Arhipelag", u prevodu Ane Ristović.
- Srećan sam, šta drugo da kažem... To znači da sam
nekako kao kod kuće u književnosti kojoj sam se uvek divio i koja me je
oblikovala u mladosti - rekao je Jančar.

Na vest o nagradi izdavač "Febus" posle prvog izdanja od 3.000 primeraka,
odštampao je i novo u tiražu od 6.000. Inače, ova nagrada je jedna od
najvažnijih književnih priznanja koja se dodeljuju u Francuskoj, a među
dobitnicima su Salman Ruždi i Orhan Pamuk.

"Te noći sam je video" je uzbudljiv roman o ljubavi i strasti i o Veroniki
Zarnik, ženi retke lepote i nesvakidašnje sudbine, koja je stvarna
ličnost. Deo romana odigrava se u Vranju i južnoj Srbiji uoči Drugog
svetskog rata.


Dragu Jančaru nagrada za najbolju stranu knjigu na francuskom jeziku | Kultura | Novosti.rs