Реална књижевна критика

Реална књижевна критика
Пола века ћутања

Translate

Претражи овај блог

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ
Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори генералмајор Мојсило, Капитал је ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички све да предвидимо па и такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....) - Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27). - 1. Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд; Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни... - Мирослав Лукић (из једног дужег рада...)

Истакнути пост

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010. Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића...

недеља, 23. јул 2017.

Све је друкчије него у кошници / Белатукадруз



ЗОНА ПРЕЛИВАЊА, 1


1

Убио сам две бубашвабе,
а на стотину их је умакло истовремено.
Оне су измилеле из пукотина,
као моје помисли пред спавање.

Јавила се нова Зона преливања.
И Неред.
Неред је већи од човека.
И Отпад.
Они све надрастају.

Убио сам две бубашвабе,
утисак с путовања укрштао се
са кришкама пресне свакодневнице.
Пребацила је ногу преко ноге
женка риђег медведа. Печати на бутинама
и поруке неиспеглане кошуље нуде
повод за истраживање Пакла Града.
Ишчекујем. Мамим оне помисли
што су се повукле брже од бубашваба
у своје мрачне коморе.

(Лабудово брдо, 24. јуни 1996. Око 24 ч.)


2

Каменчић по каменчић - мозаик.
Пустиња се повлачи полако
- неописива пустиња,
потискује је раскошна оаза,
мутан извор који се бистри,
њакање камила, узвици бедуина.
Пустињу осваја Реч. И Мелодија.
Шавољи скуване кафе.

Брдо цигарета.
Сенке дрвећа заклонивши поглед у даљ,
распрострле су циметаст тепих, и по њему
ходају бешумно дани туробни , сложени
као цигле. Сквер са каубојским салуном.
Речи су као семење. Из њих клија
Вечност. Бујна вегетација која савлађује
шљунак, потискујући га на маргине.
(Као писци који одбијају да буду писци
горки полет књижевних натуршчика.)

Смарагдне воде блистају усред оаза.

Пустињу је стварао ђаво.
И Пролазност, изгледа. Права пустиња
пуна врелог песка. Хватање отровница
голим рукама. Змија је измицала
иза картонских кутија и ројти паучине
и јаре наступајућег лета.

Пустиња је почињала после загрљаја.
На крају пустиње је била - шума,
а у шуми, шумска вила, нацерена.

(26. август 1996. Око 22 ч.)

Један печки спруд


3

Чему овај прут?
Да шиба?
Да шиба моју леност?
Одлагање?
Пробудили су ме. Громови.
Пчела, сударајући се
са прозорским стаклом.
Имам прут, али нећу убити пчелу.


4

Све је друкчије него у кошници.
Мед је сложен у саће
до врха кошнице.
И памћење је сложено
на сличан начин.
Тамо где почињу багремове шуме,
памћење има свој кованлук.

Цедити памћење? Није ли то еуфемизам?

Песма у настајању шибана прутом
као ивањско цвеће олујним ветром,
враћа се, као клатно, облацима.
У амбисима двоструких огледала
сећање је сложено у памћењу.

У геометрији саћа.

Облаци су се спустили на брдо,
вране на багремаре.
Корачају кроз сећање
мртви - живи
лакоћом лахора.

Чему овај прут?
И мазохизам?
Ту је центрифуга
да одвоји мед од саћа...


(1. септембар 1996. Око 12 ч.)

      = извор: Из необјављених стихова српских песника

Белатукадруз, лето, 2017.

Нема коментара:

Постави коментар

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...
На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |