УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 16. новембар 2015.

АПОСТОЛНИЦА: Антологија српске оригиналне поезије

Антологија српске оргиналне поезије
„КЛУБУ 13 АПОСТОЛА“
Ових дана у издању ИП РЕВНИТЕЉ из Ниша појавила се нова антологија савремене српске поезије под називом АПОСТОЛНИЦА са уписаном поднасловном одредницом, која упућује да је реч о Антологији српске оргиналне поезије. Приређивач овог избора је песник МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ (1963), који се определио само за тринаест песника творећи у оквиру њихове поетичке заједнице имагинарно друштво или фамозни  „Клуба 13 апостола“, који чине истакнути савремени српски песници: Гојко Ђого (1940), Слободан Ракитић (1940-2013), Ранко Јововић (1942), Милан Ненадић (1947), Зоран Вучић (1947), Слободан Стојадиновић (1948-2011), Новица Тадић (1949-2011),Зоран М. Мандић (1950), Слободан Костић (1952-2011), Андреј Јелић Мариоков (1952), Драган Лакићевић (1954), Александар Лукић (1957) и Ђорђе Нешић (1957). У предговору приређивач наглашава да се градећи овај песнички избор опрeделио за песнике од којих се преписивало и који су оставили снажан утицај како на своју генерацију, тако и на млађе од себе, а сликовито истичући да ову малу песничку композицију од дванаест вагона вуче локомотива Гојка Ђога. Приређивач је метафорички записао да су песници, Зоран М. Мандић и Александар Лукић, којима неспорно треба додати и Новицу Тадића, суверено поставили границу између модерног и постмодерног, те да је то жичано језгро напуњено струјним напоном које штити српску поезију од вируса.
            За приређивача овог занимљивог избора ваља истаћи да је реч о аутору књиге РЕСАВСКИ ВЕНАЦ чији је први део објављен прошле 2014-те године, а у којој је сабрао и књижевној јавности дао на увид плагијате југословенских песника (Вјекослав Мајер, Добрица Цесарић, Оскар Давичо, Матеј Бор, Мак Диздар, Јуре Каштелан, Блаже Конески, Мира Алечковић, Мирослав Антић, Борислав Радовић, Драган Колунџија и др.). Књига Ресавски венац је на српској књижевној сцени одјекнула као бомба и изазвала бројне опречне коментаре и несувисле изјаве, а све то још више након ауторове најаве другог дела књиге која ће обухватити плагијате песника рођених од 1940.  до 1980. године. Ваља истаћи и мишљење истакнутог књижевног критичара и песника Душана Стојковића, који је у својој рецензији навео да „ када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, нити ће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише, па ће после ње свима бити јасно како није злато све што сија, те да постоји очигледно и таман сјај“, а који све више напиње једра књижевног неморала, или краће речено „крика“. Могло би се рећи да ове две антологије повезује митолошка прича о огледалу оргинала, које су песници, као и други људи у многочему, злоупотребили и у тој злоупотреби насамарили сами себе. Из угла овог мишљења треба оцењивати и Дончићеву Апостолницу која се појављује као најава другог тома Ресавског венца у започетом процесу демистификације оних плагијатора који слове као етаблирани српски песници натоварени бројним наградама, као и њихових нервозних „адвоката“, који су из неког ирационалног страха пожурили са објавама својих деманта у формату неутемељених спекулација, оптужби па и претњи кривичним гоњењем. Наравно да Апостолницу треба читати кроз визуру личног избора једног издвојеног антологичара, који својим легитимитетом никог не обавезује, али и не оставља равнодушним у времену које жуди за реформом вредносног превредновања српске књижевности.

                                                                                    Зоран М. Мандић

____________

    Нап. Уредника: "Заветине" ће радо публиковати  и другачија мишљења о овој књизи, поготово ако су писана разложно и аргументовано, и пре свега осврте оних аутора који нису у овом "клубу" који има "баксузну2 ознаку (бр. 13).

Нема коментара:

Постави коментар