Реална књижевна критика

Реална књижевна критика
Пола века ћутања

Translate

Претражи овај блог

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ
Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори генералмајор Мојсило, Капитал је ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички све да предвидимо па и такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....) - Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27). - 1. Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд; Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни... - Мирослав Лукић (из једног дужег рада...)

Истакнути пост

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА, Мирољуб Милановић, стр. 26-28,

Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010. Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића...

четвртак, 29. октобар 2015.

Последња улога / Светислав Стефановић

Последња улога
Република, 28. 04. 1920.

Реч је о Радикалној странци.[1] Та странка, која је отпочела своју политичку каријеру с паролом: народ је извор и утока власти!, онда када је народ још врло далеко био од саме помисли на свој суверенитет, завршује сада своју улогу у политичкој историји нашој са паролом: да су Круна и неодговорни чиниоци извор и утока власти, сада када је и наш народ, не само кроз политичку борбу него и кроз своја ратна искуства и додир са другим народима, дошао до пуне свести о своме суверенитету! Једна од многобројних контрадикција и негирања себе, којих је пуна историја Радикалне странке. Уосталом, ништа у тој странци готово и нема до сталног негирања свега оног што се пре тврдило и веровало и проповедало. Ушавши у масе народне са једним ултра-демократским програмом, они су тај програм проповедали са таквом нескрупулозном анти-државном и некултурном демагогијом да ће се узалуд тражити сличан пример у историји рода људског. Нема те државне и културне установе против које они нису војевали, улагујући се најнижим инстинктима маса само да своју моћ и утицај на масе прошире: и жељезнице и војска, и санитетски фонд и Државни савет, и полиција и школе, и спољна и унутарња политика земље, све је то било предмет најжешће, најнескрупулозније, најдемагошкије и најдеструктивније критике - ради стицања партијских присталица Радикалној странци у масама народним. И као круна свега дошле су анти династичке завере, и једна отворена буна из најништавнијег мотива - одузимање старог оружја од народа!, од чега су радикали направили апотеозу своје странке, и траже да им ова историја призна венац хероизма и нимбус мучеништва! Вођа њихов, није се устручавао чак ни да, у тешким и критичним моментима своје отаџбине прави, у суседној земљи, комплоте против своје земље!
                И шта видимо! Видимо да та странка, са оном истом нескрупулозношћу са којом је пре у народу тражила моћи да дође до власти, са том истом нескрупулозношћу тражи и чини сада, да се одржи на власти, све што се нескрупулознога може учинити код неодговорних фактора. Сад се власт не тражи више од народа, него од неодговорних фактора. Овима се сада служи са оном истом гадном сервилношћу са којом се пре служило ниским инстинктима маса. Суверена одоздо заменио је суверен одозго. Лажљиви слуга остао је исти. Онога првог је на најсрамнији начин издао и преварио, зар ће овом другом верније послужити?
                Тешко му се верује, и зато што му се тешко верује он се труди да што дубљом покорношћу послужи новога госу. Треба над-иродити Ирода! И сад видите где људи, који су ради власти правили у народу завере против једне династије, сада праве завере против народа да очувају династију која их држи на власти. Они који се нису устручавали да праве на страни комплоте против својих противника у земљи, не устручавају се данас да туђинске комплоте употребе у своју сврху против својих унутрашњих противника. Они који се нису устручавали да због замене старог оружја дижу народ на буну против државе, сада се не устручавају да у најлегалнијем протесту народа, у овој најстрашнијој од свих економских криза, виде буну против државе, организован покушај преврата ради тога да би могли заводити преке судове и угушити и последње бедне остатке народних права. Вечити декламатори о уставним правима народа, сада су главни помагачи свих неуставних и антиуставних тенденција.
                Само људи чији је цео политички живот био и остао скроз и скроз лажан могу радити оно што сада раде вође, негда велике народне а сада бедне, ненародне и против народне Радикалне странке. Само људи који никад нису веровали у оно што су исповедали као своје политичко вјерују, могли су тако гадно пљунути и погазити све оно што су некад говорили и исповедали, и могу се тако гадно и цинички смејати свему оном што други људи говоре и исповедају као своја политичка вјерују.
                И само људи који су цео свој политички капитал стекли дражећи народ против државе могу, данас, у једној бездушној политичкој оргији, дражити државу против народа, јер то је данас сва и, уверени смо, последња улога коју Радикална странка отправља у нашем политичком животу: то дражење, то злоупотребљавање државе против народа, то насилно подржавање државне управе и власти против народа. Кад данас радикали говоре о Уставу, знајте да то значи силом државне власти натурити народу Устав без и против његове воље. Кад они говоре о одржању реда, знајте да се некоме ломе ребра што је ружно сањао о њиховим последњим госама. Кад они говоре о спашавању државе од републиканског и комунистичког покрета, знајте да се иза кулиса прави нека одвратна завера свих неодговорних и одговорних властодржаца против свих слободоумних тежња народа. Но ако су они негда дали себи право да дижу народ на буну, у одбрану шимерног права које није имао, нека се данас чувају да својим поступцима терају народ на отпор свима снажним легалним средствима која народ има на расположењу, за одбрану стварних права која је крваво стекао и којих се неће лишити.
                Истина је, додуше, да се до данас ни једна странка или група људи није и не служи у борби против власника оним методама и средствима којима су се служили радикали у својој борби. Но као стари алкохоличари у делиријуму страха, радикали свуда виде појаве оног пијанства којим су они, деценијама, час раздраживали час помрачивали чисту и бистру свест нашега народа. И деструктивни као што су и били у борби и остали на власти, они нити су имали нити данас имају смисла за позитивне конструктивне квалитете нашег народа, којима су два основна темеља: његова љубав за слободу и његова љубав за рад. Као да никад нису били у идејама тог света, они су појам слободе заменили са појмом власти, власти по сваку цену, и појам рада заменили са појмом профита и ћара, ма на који начин. Последњи стадијум свих, па и политичких и државних пустолова и анархиста. И они који су некад водили и заводили народну анархију ти данас гурају у анархију коју су завели и заводе од врха до дна државе.
                Једини је излаз из овог хаоса да се народу да пуна слобода да суверено оцени рад свих својих политичара и свих својих власника, и могућност да народ организује своје радне енергије на своје добро а не на корист и ћар својих власника.Тај задатак је главни и највиши задатак републиканске демократије.
П. С. При закључку чланка дознајем да је, одигравајући своју последњу улогу, влада Радикалне странке и њених помагача, пошто је гурнула земљу у један нечувен хаос и анархију, поднела оставку. Хоће ли крај ове гадне владе бити и крај једне гадне владавине, идемо да видимо.



[1] О Радикалној странци Стефановић пише у још два чланка: "Слепачки циљеви" (Република, 21. 07. 1920., 1-2) и "Политичке ветрењаче" (Република, 03. 10. 1920., 1).

        = извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943). - Приредио Предраг Пузић

Нема коментара:

Постави коментар

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...
На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |