Рехабилитација се на основу закона може применити према лицима која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права. Уколико подносилац захтева није у могућности да достави доказе за то, довољно је да поднесе опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за ближу идентификацију жртве и догађаја. Суд решењем о рехабилитацији утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.
Да ли су у случају Милана Недића испуњени ови законски услови? Све врсте тумачења правних норми упућују на негативан одговор. Милан Недић је био председник српске Владе под непосредном управом нацистичке Немачке (у постављању Недића учествовао је и Гестапо). Недић је и пре почетка Другог светског рата исказивао своје слагање са наци-фашистичким „Новим европским поретком” и отворено се залагао за савезништво са Хитлером. У априлском рату јединице Треће групе армија, под његовом командом, на најзначајнијем фронту (територија Старе Србије, због повлачења према Грчкој) нису пружиле готово никакав отпор агресорима, због чега га је влада Краљевине Југославије већ 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад фронта. Сарађивао је са Љотићем и пре и за време рата.
Недић је за време окупације имао избор: могао је да се придружи Југословенској војсци у отаџбини већ 17. априла 1941. (није био заробљен већ се накнадно добровољно предао Немцима) или, евентуално, да се искључи из јавног живота (пошто је био антикомуниста трећа солуција да се касније придружи паризанима није била реална). Он је одабрао прихватање најодговорније функције у окупираној Србији и већ тиме починио акт издаје. Под његовим ауторитетом и полицијским (укључујући и Специјалну полицију) и жандармеријским апаратом су сачињавани спискови смрти и родољуби који се нису мирили са окупацијом одвођени су у логоре и депортације. Управо зато је и ђенерал Михаиловић Милана Недића јавно назвао издајником и слао своје командосе у акције ликвидирања његових најревноснијих сарадника.
Под претпоставком да Недићу суди најобјективнији суд, уз примену највиших правних стандарда, уз оцену како отежавајућих тако и олакшавајућих околности (нпр. организовао је прихват великог броја избеглица од Словеније преко НД Хрватске све до КиМ и Македоније, организовао радне логоре за преваспитавање омладине и спасао животе делу српске омладине), казна би, јер ипак није био монструозни злочинац типа Анте Павелића, морала бити затвор који се мери деценијама. Није Недић био жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, већ обрнуто, под његовим ауторитетом и са потписом вршени су прогони и насиља из политичких и идеолошких разлога и то од најстрашније политике и најмрачније идеологије коју је осудио цео цивилизовани свет и која је, управо зато, и данас забрањена. Следствено томе, позитивна одлука у овом случају била би противна како унутрашњем правном поретку, тако и међународном праву (које је у том делу когентног карактера и чини такође део унутрашњег права).
Недић је тога био свестан и зато је говорио, у више прилика, да без обзира ко дође на власт после рата он неће добро проћи. Претпоставља се да је, највероватније, због тога извршио самоубиство.
Изрицање правде, а то је крајњи циљ сваког судског поступка, подразумева и етичку, дакле суштинску поруку, која у овом случају не може ићи у прилог рехабилитације, напротив.
Ни са формалне стране (правно, етички, логички) постављено, није могућа рехабилитација лица које је, имајући у виду конкретне околности, само себи пресудило.
Коначно, рехабилитација Недића (Љотића и сл.) била би и увреда за рехабилитована лица која су заиста била лишена живота, слободе или неких других права, из политичких или идеолошких разлога.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
= извор: Политика ( избор из коментара уз овај чланак. - Крив јеДанас прихватамо пуну окупацију Косова и Метохије као нормалну ствар па премијери двеју ''држава'' преговарају и потписују разне акте који остављају све мање српске државе на КиМ. Тиме се чак и хвали власт, а новине величају успех. Недић је био генерал у пензији, са вилом на правом месту и угледом у српском народу. Краљевина је била раскомадана, а над Београдским пашалуком столовао оберфирер! Зверства и хаос натерали су Недића да се одрекне свега и прихвати функцију за коју је знао шта значи. Једино питање које се може поставити гласи: да ли би тих зверстава било мање да се те функције није прихватио човек од угледа у народу? Ја тврдим да би их било неупоредиво више! Са Јосипом Брозом на челу, било би их 100 пута више (100 Срба за једног окупационог војника, а Броз Србе није штедео!). На страну што нас чувар Брозове штафете ''која је преноћила на Правном факултету'' учи праву.
Aнтифашизам као димна завеса Већина европских држава које су за време рата биле на страни Немачке и сила Осовине - дакле фашистичке - почеле су после 1945. да инсистирају на термину „антифашизам“. Тако се дошло до апсурдне ситуације да су земље чије армије су се бориле на страни Немачке себе прогласиле за борце против фашизма. Отприлике - наше армије се боре заједно са војницима Вермахта, али наше државе су антифашистичке. Четнички покрет је био без идеолошких одредница. Четници су били герилски борци који су се кроз историју борили ЗА СЛОБОДУ Србије против окупатора без обзира ко он био – Турци, Бугари, Аустријанци или Немци. За разлику од њих партизански одреди које је створила КПЈ су се борили за комунистичку ИДЕОЛОГИЈУ. Зато су и почели са герилском борбом тек када је нападнут СССР - центар комунизма. Да би били прихватљиви Западу себе су дефинисали као антифашисте а не као прокомунисте. Тако је идеолошка одредница „антифашизам“ послужила да се замагли ко се за шта борио током Другог светског рата.
Леон Давидович @ Igor G. Недић је постављен на најважнији стратешки правац. Требало је да брани правац повлачења југословенске војске према Грчкој где је евентуално постојала мофућност стварања новог Солунског фронта. Грчка још није била капитулирала ? Наравно у НДХ су прешли махом бивши официри Аустро-Угарске и други који су у дона Краљевине Ју. били равноправни, а можда и привилеговани у односу на официре Солунце то јест оне који су ослобађали Србију и друге крајеве. Аусро - Угарски официри су били главни носиоци издаје.Међу Солунцима је било и часних официра Хрвата па имамо и случај самоубиства када се видело каква је издаја.Имамо и пример југословенског официра Немца који се до последњег тренутка бори против немачког окупатора итд.... Црногорац је продро у северну Албанију итд... Многи пилоти су се храбро борили. Дакле нису сви издали.
Игор Г. “Леон Давидович” Акт о војној капитулацији Југославије, потписан је 17 априла, пре тога већ 10 априла проглашена Независна држава Хрватска. Трећа армија ген. Недића је била у тим данима безначајна за исход рата. Уз то, по оснивању Павелићеве Ендехазије у њеној војсци прешло је: 31 генерал, 228 пуковника, 245 п. пуковника, 254 мајора и 417 поручника југословенске краљевска војске. Окривљујете ли Недића и за то. Маните се више пионирских марама и пионирске пропаганде, боље научете нешто из историје.
Deda Djole Tekst profesora Antica vrlo lici na optuznicu koju bi 1945 napisao politkomesar seste l
Игор Г. Професоре Антићу! За Србију би било боље да се залажете за де-југословенизацију, де-титоизацију и де-комунизацију Србије. Историју оставите историчарима. Овако тумачити историју објашњењима комунистичких агитатора је у нај-мању руку неозбиљно и служи дневној политици. Залажите се за уклањање "Куће цвећа" јер тек када се она уклони овај слуђени и запуштени народ ће продисати пуним плућима.
Објективности ради @Ema Кажете да не треба рехабилитовати никога ко је шуровао са фашистима. А шта са онима који су шуровали са усташама? Препоручујем вам да набавите „Пролетер“, гласило Комунистичке партије Југославије број 28 из 1932. године. Кад будете прочитали шта тамо пише о сарадњи са усташама ради рушења Југославије, онда можете објективно да дискутујете о Недићу. А што се тиче центра "Симон Визентал" сматрате "како они кажу, тако је". Па добро, онда Курт Валдхајм није ратни злочинац јер је Симон Визентал тако тврдио.
Vladimir Milanović @Fizicar-USA Па разуме се да је незамисливо да неко у САД назове WWII Пировом победом јер су САД од државе која је 1941. била на рубу пропасти из рата изашле као велесила. Kako? Aмеричке банке као Chase National Bank и National City Bank of New York су противно одредбама Версајског мировног уговора финансирале Хитлерову индустрију наоружања. Највеће америчке компаније као ITT, Ford, General Motors, Standard Oil of New Jersey... су исто противно одредбама Версајског уговора имале филијале за производњу ратног материјала на територији нацистичке Немачке. Захваљујући овој производњи САД су се постепено опорављале од катастрофалне економске кризе у коју су увукле цео свет. Друго, тих 40% Американаца немачког порекла није 1941. почело да коље оних 60% Американаца који нису били немачког порекла нити су се САД распале на хиспаноамеричке, латиноамеричке, афроамеричке државе ... сараднице Немаца. Треће и коначно, поредити положај Србије и САД уочи и током WWII је НЕОЗБИЉНО.
Твртко Недић је био Председник владе за време окупације и као такав не може бити рехабилитован јер би се тако рехабилитовала свака сарадња са насилним окупатором-а то је недопустиво. Наравно да постоји људски аспект у овој причи и то да је неко од Срба ипак морао да ради тај грозни посао јер би у супротном функционисање живота било тотално урушено што би водило-ентропији и ужасним последицама по народ. Са становишта људске правде Недићу тешко може да се опрости, али зато људи и верују у небеску правду, па ће Недићу већ бити суђено на основу других принципа до људских. Да ли је крив или није по тим принципима-не знамо. Занимљиво ми је да ја као мали нисам ни знао ко је Недић (комунисти као да су га разумели) али је зато Дража био најгори могући лик. Тек касније сам сазнао да су комунисти сарађивали са усташама пре рата, а и то да је Дража ратовао против Немаца. Дакле, већи је непријатељ комунистима био Дража него Недић - што говори да је код нас вођен грађански рат између антифашиста.
Дејан Кнежевић Код нас људи упорно примењују норме савременог доба на време од пре једног века. Антић каже да су "...сачињавани спискови смрти и родољуби који се нису мирили са окупацијом одвођени су у логоре и депортације" али се не обазире на чињеницу да је већина тих "родољуба" скривила мартовске демонстрације 1941. године и навела Хитлера да нападне Краљевину упркос потписаном пакту. Већина "родољуба" се није мирила ни са чињеницом да је Југославија краљевина, већина њих је учествовала у атентату на краља Александра у Марсеју, заједно са усташама, већина њих су комунисти-анархисти који се боре за "одумирање државе" и насилну смену власти. У таквој ситуацији, када већина европских народа спроводи најнасилније мере против анархизма и комунизма, подметнутих револуција и револуционара, србским се властима намеће кривица због обрачуна са терористима, пучистима и осталим убаченим елементима. На страну чињеница да се све одигравало за време окупације. Недић је помогао Србији колико је могао.
Gaspar Von-Alapic Postovana Ema Kada vec pominjete saradnju surovanje sa nacistima (ne fastima),zelio bi da vas potsjetim na saradnju ustasa i komunista u rusenju Kraljevne Jugoslavije,saradnja se nastavila i u ratu, ako niste znali pertizani su imali svog zvanicnog prestavnika u Zagrebu.Ovo mozete provjeriti iz vise izvora, a jedan od njih je prvo izdanje ratnog dnevnika Vladimira Dedjera.
Владимир Дали се то односи и на највише постављене комунистичке кадрове као сто су били: Милован Ђилас и Владимир Велебит који су директно преговарали са нацистима у Загребу. А до Загреба и кроз територије НДХ су прошли уз пратњу усташа. Наравно то су све радили уз благослов Тита. Све ове податке можете прочитати у неким Ђиласовим и Велебитовим књигама а могу се наћи и немачки податци ( сведочења ).
Борко Благојевић 2. „Влада Краљевине Југославије га је већ 28. априла прогласила одговорним за распад фронта“. Можда је влада Краљевине Југославије претходно требала да утврди ко је одговоран за распад Југославије а самим тим и две трећине фронтова у земљи. За Николу „Да су сви људи као Недић, Квислинг, и слични, данас би цео свет био једна фашистичка робовласничка колонија, где би се у непрегледним масама ковитлао очај.“ Да су сви људи као Недићеви противници ратовали тако што би за једног Немца ликвидираног у герилској акцији било стрељано 100 мушкараца, данас би на свету било упола мање становника. На срећу остатка човечанства али на несрећу Србије, то правило је важило само за Србе у Србији и само су Недићеви противници под тим монструозним условима који су директно водили у нестанак Срба као народа, предузимали герилске акције.
Памет а не храброст Частан и моралан суд о улози Ђенерала Недића 1941-45. мора дати Српска стручна историографија, која до данас није дала објективан суд о трагедијама изазваним нашом тзв "херојском величином" 1914., 1941. и 1999. ( да не кажем храбар а глуп). Српско херојство у овим ратовима имало је за последицу две демографске катастрофе и три државна разарања, од којих се, као народ, Срби вероватно неће никада опоравити. Крајње је време да Срби схвате да су нас многобројне Пирове победе довеле до тога да данас не знамо шта нам је држава, или шта су нам државе? ......)
Историк и Недић. - Величина једне личности морала би да се процењује и по броју спасених људских живота!
Фотодокументација „Политике”)
Кад ме је део интелигенције, понајвише из Демократске странке, оптуживао да сам цепао, сецкао, палио и уништавао књиге „Службеног гласника” нико није устао у моју одбрану (изузетак је Ратко Дмитровић), иако су сви знали да књиге никада нисам бацао на ломачу. Сви су били неми, чак и оне моје колеге којима сам штампао једну, две, а понеким и више књига.
Бојан Димитријевић је мој студент и колега, један од оних који је тих дана био нем, иако је добро знао да се нисам ничим огрешио у свом раду са књигама, ни као професор, ни као директор. Упркос свом анемичном историографском занату осећам колегијалну дужност да га подржим.
У ТВ емисији Оливере Ковачевић, иако са одмереним ставовима, Димитријевић је прошао лоше и због тога што је новинар хтео да буде историчар који подучава повесника, поставља сугестивна питања и држи страну његовом опоненту. А реч је о емисији јавног сервиса који би требало да заступа интересе свих грађана.
Потом је уследило саопштење исте телевизије и текстови у скоро свим новинама, па и у „Политици”, да је Демократска странка покренула питање искључења историка Димитријевића из њеног чланства, с образложењем да она негује антифашитичку политику, а да се он супротставља тој политици.
Остављам по страни шта Демократска странка жели тиме да постигне, окрећем се историји и праву сваког човека, па и повесника Димитријевића, да брани своје мишљење, свестан да се о једној контроверзној личности, као што је Недић, не може све рећи у једном новинском тексту.
Оставимо по страни правну рехабилитацију Милана Недића, то је питање части његових потомака и суда, мене занима став историографије. Неспорно је да се на Недића бацало и дрвљем и камењем читавих пола века после његове смрти, и по партијској и по стручној основи. Провејавали су ретки текстови који су, само у назнакама, бранили његову делатност. Право изненађење било је када су публиковани његови говори, а потписник овог текста написао приказ за „Политику“: Негативни јунак. Милан Ђ. Недић, Живот. Говори. Саслушања, Београд 1991 (7. март 1992). Други, и успелији покушај стручне, историографске рехабилитације, учињен је следеће године када је Милан Недић уврштен у књигу Сто најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 2001 (енглеско издање 2004). Текст о Милану Недићу написао је Миле Бјелајац, а редакцију су чинили: др Драгомир Виторовић, академик, др Сава Вуковић, епископ, др Павле Ивић, академик, др Василије Крестић, академик, др Дејан Медаковић, академик, др Мирослав Пантић, академик, др Даница Петровић, др Драгослав Срејовић, академик, и ја који сам учествовао у њеном раду, иако формално нисам био члан редакције. Књига је објављена уз благослов патријарха Павла.
Много тога би се могло рећи о овој књизи, посебно о избору личности, о чему је било полемика током рада на њој као и када се појавила, а мени нека буде допуштено да наведем само један пример. Није било нимало лако определити се за неке личности, а још теже је било одлучити се да се неке изоставе. Највећа полемика водила се у редакцији, па и изван ње, да ли заслужује, уз Милана Недића, и Дража Михаиловић да уђе у 100 најзнаменитијих Срба? После дугих спорења, Михаиловић је изостављен, Недић је уврштен.
И данас мислим да је редакција, када је у питању Милан Недић, била праву.
Живот и делатност Милана Недића до 1941. године су беспрекорни и позитиван, и као војника и као човека. При оцени његове личности то није безначајно. Спорне су последње године његовог живота.
Недић је био против изазивања Немачке, против 27. марта, против рата који је разорио Југославију, подстакао грађански рат и однео милионске жртве, понајвише Срба. У поменутој књизи Бјелајац тврди да су многи угледници убедили Недића да се прихвати ове „незахвалне дужности“, да води тзв. државу Србију „која није имала шира овлашћења“. Неспорна је чињеница да је Недићева Србија била немачка творевина, а он оличење њене окупационе власти.
Бјелајац, и не само он, наводи да је код дела српске јавности Недић словио као „српска мајка“, термин познат код Срба још од почетка 19. века. Први час из повести који сам научио од свога деде Ђорђа, не и на Филозофском факултету, био је управо овај – за све избеглице из Метохије Недић је заиста био „српска мајка“, а знатно више за српске избеглице из осталих крајева Југославије, посебно НДХ, а њих је било око 420.000, од тога око 70.000 деце! Посматрајући беду садашњих азијских избеглица који ходе и Србијом, сетимо се једне од најстрашнијих трагедија у Првом и Другом светском рату – српских избеглица. Само наведена чињеница, и ништа више, свима којима је стало до истине, довољна је да се оцени од коликог је значаја Недићев рад на спасавању унесрећеног српског народа. Величина једне личности, у овом случају Недића, морала би да се процењује и по броју спасених људских живота!
Требало би имати на уму још две чињенице, које се олако прећуткују. 1. О судбини Јевреја одлучивали су искључиво Немци, без обзира на статус окупационих територија. 2. Логор Старо Сајмиште (Judenlager Semlin) био је на територији НДХ, па оптужбе о страдању Јевреја у њему неосновано се приписују Недићу и Србима.
Надам се да нећу претерати ако скренем пажњу „изабраном народу израиљском“ и неизабраном народу српском да је самомржња Јевреја, некада, и самомржња Срба, данас, светски феномен. Страдање је, коначнно, опаметило Јевреје, Србе још није!
Српска историографија, и не само она, није дала објективан суд о трагедијама изазваним нашом лоше одмереном херојском величином 1914, 1941. и 1999. године. Српско херојство у овим ратовима имало је за последицу две демографске катастрофе и три државна разарања, од којих се, као народ, Срби никада више неће опоравити. Крајње је време да Срби схвате да су нас многобројне Пирове победе довеле до тога да данас не знамо шта нам је држава, или шта су нам државе?
(
избор коментара уз овај чланак. - ..... Vladan Jovanović
Реч фашизам потиче од латинске речи fascio, што значи сноп. Дакле, уместо појединца и његових права, имовине и слобода, даје се предност колективитету, било расном било класном. На основу тога, фашизам се дели на десни (нацизам и Мусолинијев корпоративизам, на пример) и леви фашизам (стаљинизам, маоизам, титоизам и сл.) Све док се то не расправи (у озбиљној науци то је већ учињено) имаћемо гротескну појаву да се леви фашисти (комунисти, на пример) диче некаквим антифашизмом. То је социолошка перверзија пар екселанс! Милан Недић је покушао да, уз помоћ десног фашизма, Србију спаси од левог фашизма (титоизма). Нажалост, у томе није успео.
Slobodan
Daj da čujemo u kojoj "ozbiljnoj" nauci je to dokazano?Da nije u nauci MN srpska majka pisanoj u Banjici i na Sajmištu?
Игор Г.
"Logor na Banjici , u Jajincima, Crveni Krst (Niš) i Jabuka (Pančevo) su bili pod upravom cijih vlasti ? NDH?" Наведени логори су били под управом нациста, Панчево није било под управом Недића. Јајинци нису логор већ место на којем су логораши стрељани. Стрељања су вршили нацисти. Са толиким непознавањем историје, као основац, нисте ни требали да се јавите
Драган Батинић Текст јесте добар, али, како и сам аутор рече, не може се све рећи у једном новинском тексту. Ваљало би, бар ја тако мислим, да Српска академија наука и уметности почне да организује округле столове посвећене темама из ближе историје, посебно Други светски рат, које нису довољно обрађене, или су их комунистички историчари презентовали на начин како је одговарало Титу и партији. Време је да сазнамо, мислим на шири аудиторијум, да не кажем народ, истину поткрепљену научним чињеницама и доказима, без обзира да ли ће се она некоме свиђати, или не. Овако ћемо се само препуцавати и даље делити на ове и оне.
Srbija bez KiM, kao uzor!!! Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima - Andrić."Zdrav razum" govori da mu Nedić nije prihvatljiva opcija čim pokatoličenu srpsku decu,logičkom podvalom,gura proustaškom vikaru kao humani gest!Ortodoksnog komunjaru sa zdravim razumom pitam: Šta je mogao da uradi Nedić,u okupiranoj Srbiji,u vreme kada je Nemačka pokorila gotovo čitavu Evropu?Ili da pitam: Zašto Vučić ne vrati KiM u sastav Srbije,a ima uporište u Rezoluciji 1244?! U današnjoj Srbiji pola članova njegove Vlade radi protiv interesa Srba i Srbije,a on nemoćan da bilo šta preduzme - zna se zašto i zbog koga,ali se malo ko usuđuje da mu u brk skreše: izdajnik! Zašto?! Srbi su čudan narod;podeljen,ne prepoznaje svoje mogućnosti,ne poznaje svoju dalju i bližu prošlost i zato smo obožavali austrougarskog kaplara,kao vođu i idola sopstvenog naroda.Ovo ti ne možeš da shvatiš!?Meni preostaje jedino da se zahvalim profesoru na sjajnom tekstu!
.jpg)
- Недић није био германофил, већ истакнути франкофил, националиста и конзервативац - наводи др Стојановић. - Он је, ипак, прихватио колаборацију и захтев ратних непријатеља Немаца да се бори против оба покрета отпора, Равногорског и нарочито партизанског, јер их је сматрао одговорним за сурове репресалије окупатора у којима су сваког месеца страдале хиљаде људи. То не скида с њега одговорност, али рационално сагледавање чињеница о Недићевој влади спречава злонамерну ревизију историје..jpg)
Историчар наглашава да Србија тад уопште не постоји као држава, већ само као окупирана територија. Немци до краја понављају уцену да је лојалност услов да се после рата разматра евентуална обнова неког вида државности..jpg)
ДЕЖУРНИ ИЗДАЈНИК
