ЛОГИКА САТИРИЧНОГ ЖАНРА
Један теоретичар литературе поделио је све књижевне ликове по начину њиховог обликовања на „пљоснате" и „обле». Да би се како ваља разумеле ове две слике морамо их превести на језик директног говора. „Пљоснати" би били ликови из само једне једине црте изведени, једноставни, сведени и оскудни у својим одредбама. „Обли" би били они помоћу више различитих црта сачињени, одредбама богатији и сложени.
Међутим, у овом разврставању има и једна озбиљна грешка. Кад за неке књижевне јунаке кажемо да су „пљоснати" то онда може бити неповољан суд вредности, али може бити и суд у вредносном погледу неутралан. Овај први сасвим је на месту само кад је реч о прозним творевинама без основног сатиричног усмерења. Проза која се превасходно од „пљоснатих" књижевних ликова састоји, а није сатирична, скромног је, или пак скоро никаквог уметничког домашаја. Међутим, у уметничким творевинама сатиричног жанра овакав начин обликовања не само што не умањује вредност дела о којем је реч него представља основно структурално обележје поменутог жанра.
Ова прегршт уводних теоријско-књижевних напомена неопходна је зато што ликови приповетке Мирољуба Милановића по свом склопу спадају међу «пљоснате", оне, дакле, из једне основне линије саздане, па би то могао бити повод за изрицање како неповољних тако и вредносно неутралних судова. Зато је од пресудног значаја за анализу Маслачка да се пре свега другог укаже на то у који жанр ова књижевна творевина спада. У том погледу, разуме се, нема никаквог двоумљења - реч је о сатири. Лик главног јунака Данета Костића грађен је помоћу само једног кључног обележја, али то у контексту сатиричног жанра није недостатак већ основни облик казивања примерен тој врсти литературе.
Ваља једнако тако имати на уму да у структурална обележја сатиричног начина обликовања спада и карикатурално увећавање основних црта књижевних ликова. Дане Костић није само нарцис који би да има све што пожели, он је то у мери која далеко превазилази фигуре што их из других прозних остварења знамо и у
којима по природи ствари карикатурални метод није главна одлика.
Жанровске разлике морају се имати у виду и кад анализујемо онај вредносни противстав између породице главне јунакиње Сунчице и лика самог Данета Костића. У прозним делима без основне сатиричне усмерености такав противстав био би онај познати уметнички јалови поступак црно-белог сликања књижевних јунака. У Маслачку то је, сходно правилима сатиричног жанра, један од начина да се изазове одговарајући, ако се тако може рећи, сатирични ефекат.
Међутим, у овој својој сатиричној приповеци Мирољуб Милановић није остао само на карикатуралном представљању једног нарцисоидног јунака и лика његовог обожаватеља и биографа. Приповетка има и једну особену, социјално-политичку раван. Она је - та приповетка -сатира и на такозвани социјалистички друштвени поредак, деценијама доминантан у овом делу света. Једно је наиме кад неко све хоће, а нешто друго кад све и може. Ово прво је једна специфично индивидуално-психолошка тема. Ово друго тема социјално-психолошке природе. Друг Дане је неко ко све може, а може зато што је у његовим рукама голема моћ једног локалног политичког функционера која са своје стране проистиче из одређеног политичког система у коме не постоје демократске институције.
И ову своју социјално-психолошку тему уметнички је обликовао Мирољуб Милановић помоћу сатири примереног карикатуралног метода. Друг Дане може да такорећи преко ноћи уреди да, свакој природној логици упркос, буде саграђена фабрика маслачка, па може чак и то да од свог возача начини академика.
Писац се, међутим, побринуо да чак и тој и толикој моћи постави неке границе. Све може друг Дане, али не може да задобије Сунчицину љубав и поштовање њене породице. И према једној добро погођеној мотивацијској логици управо то ће и сломити овог локалног моћника, који после Сунчициног самоубиства завршава у стању „тупе равнодушности".
Утолико ће поткрај приповетке зазвучати и једна трагична нота. Сунчица постаје симбол цвета маслачка који ће се спарушити у руци друга Данета, али спарушиће се, попут тог увелог цвета, и тај политички делатник, крај све своје силе и моћи.
Овако доследно градећи ликове и радњу приповетке према унутрашњој логици сатиричног жанра, Мирољуб Милановић обогатио је нашу сатиричку литературу једним уметничким остварењем које, верујемо, ниједан избирљивији састављач какве антологије ове књижевне врсте не би могао заобићи.
Један теоретичар литературе поделио је све књижевне ликове по начину њиховог обликовања на „пљоснате" и „обле». Да би се како ваља разумеле ове две слике морамо их превести на језик директног говора. „Пљоснати" би били ликови из само једне једине црте изведени, једноставни, сведени и оскудни у својим одредбама. „Обли" би били они помоћу више различитих црта сачињени, одредбама богатији и сложени.
Међутим, у овом разврставању има и једна озбиљна грешка. Кад за неке књижевне јунаке кажемо да су „пљоснати" то онда може бити неповољан суд вредности, али може бити и суд у вредносном погледу неутралан. Овај први сасвим је на месту само кад је реч о прозним творевинама без основног сатиричног усмерења. Проза која се превасходно од „пљоснатих" књижевних ликова састоји, а није сатирична, скромног је, или пак скоро никаквог уметничког домашаја. Међутим, у уметничким творевинама сатиричног жанра овакав начин обликовања не само што не умањује вредност дела о којем је реч него представља основно структурално обележје поменутог жанра.
Ова прегршт уводних теоријско-књижевних напомена неопходна је зато што ликови приповетке Мирољуба Милановића по свом склопу спадају међу «пљоснате", оне, дакле, из једне основне линије саздане, па би то могао бити повод за изрицање како неповољних тако и вредносно неутралних судова. Зато је од пресудног значаја за анализу Маслачка да се пре свега другог укаже на то у који жанр ова књижевна творевина спада. У том погледу, разуме се, нема никаквог двоумљења - реч је о сатири. Лик главног јунака Данета Костића грађен је помоћу само једног кључног обележја, али то у контексту сатиричног жанра није недостатак већ основни облик казивања примерен тој врсти литературе.
Ваља једнако тако имати на уму да у структурална обележја сатиричног начина обликовања спада и карикатурално увећавање основних црта књижевних ликова. Дане Костић није само нарцис који би да има све што пожели, он је то у мери која далеко превазилази фигуре што их из других прозних остварења знамо и у
којима по природи ствари карикатурални метод није главна одлика.
Жанровске разлике морају се имати у виду и кад анализујемо онај вредносни противстав између породице главне јунакиње Сунчице и лика самог Данета Костића. У прозним делима без основне сатиричне усмерености такав противстав био би онај познати уметнички јалови поступак црно-белог сликања књижевних јунака. У Маслачку то је, сходно правилима сатиричног жанра, један од начина да се изазове одговарајући, ако се тако може рећи, сатирични ефекат.
Међутим, у овој својој сатиричној приповеци Мирољуб Милановић није остао само на карикатуралном представљању једног нарцисоидног јунака и лика његовог обожаватеља и биографа. Приповетка има и једну особену, социјално-политичку раван. Она је - та приповетка -сатира и на такозвани социјалистички друштвени поредак, деценијама доминантан у овом делу света. Једно је наиме кад неко све хоће, а нешто друго кад све и може. Ово прво је једна специфично индивидуално-психолошка тема. Ово друго тема социјално-психолошке природе. Друг Дане је неко ко све може, а може зато што је у његовим рукама голема моћ једног локалног политичког функционера која са своје стране проистиче из одређеног политичког система у коме не постоје демократске институције.
И ову своју социјално-психолошку тему уметнички је обликовао Мирољуб Милановић помоћу сатири примереног карикатуралног метода. Друг Дане може да такорећи преко ноћи уреди да, свакој природној логици упркос, буде саграђена фабрика маслачка, па може чак и то да од свог возача начини академика.
Писац се, међутим, побринуо да чак и тој и толикој моћи постави неке границе. Све може друг Дане, али не може да задобије Сунчицину љубав и поштовање њене породице. И према једној добро погођеној мотивацијској логици управо то ће и сломити овог локалног моћника, који после Сунчициног самоубиства завршава у стању „тупе равнодушности".
Утолико ће поткрај приповетке зазвучати и једна трагична нота. Сунчица постаје симбол цвета маслачка који ће се спарушити у руци друга Данета, али спарушиће се, попут тог увелог цвета, и тај политички делатник, крај све своје силе и моћи.
Овако доследно градећи ликове и радњу приповетке према унутрашњој логици сатиричног жанра, Мирољуб Милановић обогатио је нашу сатиричку литературу једним уметничким остварењем које, верујемо, ниједан избирљивији састављач какве антологије ове књижевне врсте не би могао заобићи.
Никола Милошевић
